Izvor: Politika, 01.Feb.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak kralja
Sve deluje prazno i tiho – nema ljudi, nema redova, nema mimohoda, nema buketa cveća, nema studenata, ni kolona đaka sa razrednim starešinama
Niš je grad Milanskog edikta, letnjikovac rimskog imperatora Konstantina, epicentar hrišćanstva i mesto moje mladosti. Daleke 1968. godine, prvi put sam, kao golobradi srednjoškolac, zgazio na tursku kaldrmu niške kasabe, s teglom mladog kajmaka, slatkom od dunja i komadom slanine u koferu, ako me zabole krajnici da je stavim na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gušu. Juna iste godine na Beogradskom univerzitetu buknuo je oslobođeni revolucinarni plamen studentskog protesta. Posle četvrt veka komunističke diktature, sa specifičnim osobenostima titoizma, teško da je Srbija razumela i mogla da zna šta se zapravo događalo u glavnom gradu socijalističke Jugoslavije. Ipak, sve je ukazivalo da smo na pragu novog doba. Sve sem slobode koja nam je i dalje servirana na kašičicu.
Ubrzo zatim, tog leta ’68, drug Tito je na opšte iznenađenje dao podršku studentima. Planetarna ljubav velikog maršala sa svim narodima koji su živeli u bratstvu i jedinstvu – ili u dotaknutom vekovnom snu svih južnih Slovena – bila je zadata konstanta. Vatra ljubavi između druga Tita i mladih koji su mu za svaki rođendan priređivali veličanstvene sletove – te ’68. doživela je novu kulminaciju. Svi su bili zagledani u Brione. Svojim genijalnim, slobodarskim i vizionarskim umom, studente je razumeo samo i jedino drug Tito. Ne bledi sećanje kako preplanuli imperator, sa tompusom kojeg je dobio na poklon od Fidela – prima vođe studentskih protesta i javno im daje podršku.
„Ko zna odakle je došao ovaj ništak. On nije ni Hrvat – tolike godine su prošle a vidiš da još ne ume da govori srpski”, vrteo je glavom i šaputao mi je tajnovito moj deda Mirko. Uvek sam snažno i zapenušeno branio druga Tita u svim razgovorima s dedom. Jednoumno kloniran kao i mnoge generacije pre moje, pominjao sam sve čemu su nas naučili u školi: ofanzive, Sutjesku, Neretvu, vučjaka Reksa koji se bacio na druga Tita i svojim telom ga spasao o sigurne pogibije... Nije vredelo. Deda Mirko se do svoje smrti krstio, molio Bogu, uvek nešto nerazumljivo šaputao i nadao se da će da svane dan kada će kralj Petar Karađorđević Drugi da se vrati u Srbiju. Te 1968. kad su studenti u Beogradu zaposeli univerzitet i izašli na ulice – on se radostan i uznemiren nadao da će tih dana kralj Petar Drugi iz izgnanstva da se vrati u svoju otadžbinu. I sad, kao da ga vidim kako krišom i tajnovito – zguren pored radija ,,tesla” sa mačjim okom koje svetli u tmini gostinske sobe, sluša ,,Glas Amerike” i Grgu Zlatopera. Godine 1970, kasne jeseni oko Mitrovdana, kada je ,,Glas Amerike” javio da je poslednji jugoslovenski monarh kralj Petar Drugi preminuo u bolnici američkog grada Denvera – moj deda nije hteo da veruje u to što je čuo. Bio je ubeđen da je i ta vest deo podmetnute komunističke propagande – i od tada je prestao da sluša ,,Glas Amerike”.
Ovih dana naslednik krune Karađorđevića kralj Petar Drugi, tiho i bez prevelike pompe, vratio se u svoje kraljevstvo i počiva u kapeli svoga doma u Beogradu, posle 72 godine izgnanstva, što živ – što mrtav. Sem nužne ceremonije dočeka na beogradskom aerodromu, zauzeti nečim drugim, nezainteresovani i ravnodušni Srbi – prilično su mlako i amorfno dočekali svog nesrećnog kralja. Teško je ne zapitati se: Hoćemo li potpuno zaboraviti ko smo i šta smo? Hoćemo li pokazati minimum učtivosti i samopoštovanja? Pre nekoliko dana otišao sam u kapelu dvora i u svoje i deda Mirkovo ime poklonio se se moštima kralja Petra. Bio sam veoma tužan. Sve deluje prazno i tiho – nema ljudi, nema redova, nema mimohoda, nema buketa cveća, nema studenata, ni kolona đaka sa razrednim starešinama.
Nema potomaka dostojanstvenih, časnih, uspravnih i ponosnih Srba koji su ginuli na Kumanovskom polju, Bregalnici, Kajmakčalanu... sa uzvikom: Za kralja i otadžbinu!
A samo pre nekoliko meseci jedan osrednji pevač iz Sarajeva, koji se predstavlja kao Dino Merlin, posle dužeg vremena zapevao je svojim promuklim glasom u neplanirano više puta prepunoj i do poslednjeg mesta popunjenoj beogradskoj koncertnoj areni. Daleko bilo da imam ma šta protiv.
U to vreme nisam bio ni na Novom Beogradu a kamoli na koncertu, ali se sećam zanosa i energije, borbe za kartu više, egzaltacije i euforije koja je vladala u celoj srpskoj prestonici. Sve je izgledalo kao da zbog nečeg treba da se izvinjavamo. Više desetina hiljada Beograđana je hrlilo da vidi i pozdravi uvređenog Edina – autora svojevrsne muzičke himne muslimanske vojske u strašnom građanskom ratu u Bosni. Za svaku pohvalu je što Beograd s pravom nosi epitet oslobođene evropske metropole koja se na mapi dobrih namera prepoznaje kao najgostoprimljiviji grad u Evropi, koji svima širi svoje ruke, prašta i otvara srce. ,,Praštati moramo – ali zaboraviti ne smemo”, govorio je patrijarh srpski Pavle.
Bojim se da se oglušujemo o svetačku bistrinu i amanet počivše Njegove Svetosti. Strahujem da kao narod uveliko zaboravljamo i strepim da smo – u vremenu koje dolazi i sami osuđeni na zaborav.
Radoš Bajić
objavljeno: 01.02.2013.
