Izvor: Politika, 14.Maj.2012, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak Gogolja
Afera je rođena i valja je negovati i hraniti. Možda novim džakovima, svedocima i dokazima
Moja odluka da se okanem izbornih tema nije mogla da potraje dovoljno dugo. Ta lica, koja gledamo godinama, neizbežno izazivaju dosadu i blagu pospanost. Još je gore satima slušati bajate proizvode analitičke pameti. Ubiše nas opšta mesta i mudrosti sačuvane iz davno prošlih vremena.
Ali bar jedan od njih je dobro rekao kako u Srbiji nikada ne može biti dosadno, bar >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne do kraja. Domaćica koja je pazarila na jednoj beogradskoj pijaci, reče kako nema volje da bilo šta kaže o izborima jer je politika navodno „prljava rabota!”.
Zar to ne beše veština mogućeg? Ako se sa malo više pažnje paralelno razmotre navedene, inače nedovršene definicije, u suštini bitne razlike i nema.
Kraj izborne dosade označen je optužbama da su „izbori pokradeni”. Na tom nivou već je nestalo osećanje kako je u nas politika prestala da bude okvir dramatičnih obračuna i izvora svakojake mržnje. Na dan kad su saopšteni zvanični rezultati glasanja od 6. maja, pred javnost su „izneti” džakovi sa glasačkim listićima, koji su pronađeni u nekom kontejneru. A to je valjda indicija da je neko negde zavukao ruku u džep slobodnoj građanskoj volji. Jednoj od retkih koju imamo.
Nešto pre toga, slične optužbe izneli su lideri Dveri i radničko-seljačkog pokreta. U Srpskoj naprednoj stranci, lideri su se prvo pokarabasili oko loših rezultata. Za kampanju koja vodi porazu optužen je Aleksandar Vučić. Na Vučića povika, a onda je nađena spasonosna vreća, kadra da svojim sadržajem izazove mučne optužbe i međusobice u rovitoj Srbiji.
Afera je rođena i valja je negovati i hraniti. Možda novim džakovima, svedocima i dokazima. Tomislav Nikolić je u pomoć simbolički pozvao Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, i njegove „Mrtve duše”. Navodno je na biračkim spiskovima bilo 500.000 mrtvih, pa su ti mučenici, kao takvi, uspeli nekako da daju svoj glas. Za pobednike, naravno. A pobedu su proglasili svi.
Ako bi bilo zaista tako, šta su radili ljudi zaduženi za ažuriranje centralnog biračkog spiska? Sredinom aprila statističari su se javno pohvalili da su u starim spiskovima napravili preko tri miliona ispravki, izbacili mrtve, a adrese birača učinili potpuno ažurnim. Svako je mogao da glasa tamo gde se zatekao.
E sad, odakle novih pola miliona mrtvaca sposobnih da biraju? To više nije pitanje za pisca Nikolaja Vasiljeviča nego za ključne artiste u srpskom političkom vodvilju.
Afera, sama po sebi a i po digresijama koje se odatle neizbežno prikazuju, može da ima više dimenzija. Pre svega, sa takvim stvarima nema igre. Ako je neko pokušao makar u jednom džaku da iluziju o slobodi izbora pretvori u opasnu podvalu, taj mora pred pravednog Dačića i njegove organe.
Skandal bi mogao da bude i opravdanje gubitnika za nedostatak ideja, ili priznanje političkih grupacija da su u biračkim odborima imali naivne i nedovoljno revnosne deputate. Taj koji bi presretao vozila sa originalnim listićima nije sasvim lud da zamenjene i uzapćene hartije baci u kontejner pred kojim dežura budni predstavnik prevarenih. Valjda je tako. Autor priznaje da nije upoznat sa najlukavijim mehanizmima takvih krađa, pa su ovde navedene samo neke pretpostavke o tajnama najduže izborne noći.
Srbija dobro pamti 96. godinu prošloga veka, kada je u proseku svako domaćinstvo razlupalo pola kuhinjskog posuđa zbog pohara na lokalnim izborima. Revolucija u oktobru 2000. bila je rezultat pokušaja novog izbornog razbojništva, ali i drugih, vanpolitičkih okolnosti. Građanska energija i bes bili su tada nezaustavljivi. Vlast Miloševića i radikala otišla je na izborima, ali je pala na ulicama.
Teško je danas praviti analogiju sa dvehiljaditom godinom. Skoro da je nemoguće, čak i uz (uglavnom neproverenu) dosetku kako se istorija može ponoviti. Pomalo kao tragedija, više kao farsa. Čak i uz mogućnost da je neko negde muljao, sve je drugačije. Validne ocene kazuju da su izbori bili čisti.
Znači li to da posmatrači nisu uspeli da vide sve, bar sve ono što je najvažnije. Pre 2000. godine Srbija je bila opasno podeljena na patriote i izdajnike, pri čemu je klika na vlasti imala monopol da deli narod na osnovu odanosti vladajućem paru. Danas je takva dihotomija beznadežno zastarela, skoro nemoguća. Ali podela na poštene i lopove u osiroteloj državi može da bude model kontrole latentnog socijalnog bunta.
Pre 20. maja Tadić i Nikolić će se sresti licem u lice samo jednom. Odmeriće snage 16. maja, u dvosatnom TV duelu. Onaj ko izgubi izbore odlazi u političku arhivu. U slučaju ove dvojice pretendenata na srpski presto, volšebnog džaka iz kontejnera više neće biti.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 14.05.2012.
