Izvor: Politika, 15.Maj.2015, 08:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poverenje
Jedna lasta ne čini proleće, ali kada se u kratkom roku pojave dve – to traži osvrt i analizu.
I pre nego što je raspisan konkurs, izbor direktora RTS-a je postao vruća medijska tema. Usijalo se toliko da se nakon izbora bezmalo očekivao beli dim iz nekog odžaka u Takovskoj 10. Mada ni na koji način sporna, odluka je propraćena nizom intrigantnih teorija. Jedna od prvih je ona o uticaju stranog faktora, to jest zamešateljstvu zapadnih (kao da su istočne domaće) ambasada. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << S njom u paru razvilo se objašnjenje o zaveri „žutih”, koji još uvek iz pozadine vuku konce. S druge strane, dominirale su dve varijante tumačenja koje zapravo tvrde da je izbor plod želje predsednika Vlade. Prema jednoj varijanti, „Bujošević je pretrčao”, a prema drugoj, Vučić želi da uništi RTS i tako pomogne „Pinku” da se oslobodi konkurencije, a da odgovornost padne na novog direktora televizije.
Interesantno je da se gotovo niko nije setio, ili bar glasno rekao, da je izbor plod autonomne odluke devet uglednih ličnosti koje čine Upravni odbor RTS-a. To ne znači da uticaja nije bilo – što bi se bez ostatka moglo tvrditi samo da su članovi UO mesecima sedeli u karantinu. Takođe, ne znači da takva odluka nije nekome odgovarala – konkretno Vučiću. Uprkos tome, izvesno je da su članovi UO birali na osnovu lične svesti i savesti, prema utvrđenim kriterijumima i predviđenoj proceduri.
Ne vredi lamentirati nad činjenicom da je paralisano svako društvo u kome je stepen javnog poverenja tako nizak da se ono što je logično i neupitno čini najmanje verovatnim. Umesto toga, treba koristiti svaki primer dobre prakse da se ono što je normalno afirmiše i postavi kao standard.
Nema sumnje da je Vlada imala mogućnosti da odluku o izboru direktora RTS-a upripodobi svojim željama. No, ona to nije učinila i, bez obzira čime je motivisano, to treba pozdraviti i pohvaliti. Samo tako se može graditi javno poverenje koje podrazumeva i poverenje između javnosti i vlade. Ono oko čega se razvija poverenje u jednom društvu nije saglasje o konkretnim odlukama – jer one nikada ne mogu zadovoljiti sve, nego način na koji se te odluke donose.
Bez obzira koliko važan, izbor direktora RTS-a ne bi bio dovoljan povod za analizu da nekoliko dana nakon toga nije usledio još jedan nesvakidašnji događaj. Naime, predsednik Vlade je pozvao predstavnike nevladinih organizacija da razgovaraju o unapređenju saradnje. S obzirom na to da su predstavnici sadašnje vlasti jedan od najznačajnijih eksponenata onoga što se kolokvijalno zove „prva”, a većina predstavnika nevladinog sektora najviše eksponirani akteri takozvane druge Srbije, onda ovaj susret ima dodatni značaj.
Ponovo treba naglasiti da su manje važni konkretni rezultati susreta, to jest usaglašenost stavova o konkretnim temama. Mnogo je važnije što je predsednik Vlade pozvao predstavnike nevladinog sektora da pomognu državnim organima u pripremi predloga zakona i da učestvuju u pregovorima sa EU i što su se predstavnici civilnog sektora odazvali pozivu, prepoznavši svoje mesto u tim aktivnostima.
Ovo približavanje Vlade i nevladinog sektora izazvaće nesumnjivo različite komentare i pojaviće se mnoštvo inspirativnih teorija i tumačenja u kojima će se pominjati skrivene namere jednih ili drugih aktera. Uprkos tome, poziv premijera predstavnicima civilnog sektora, kao i njihova volja da na taj poziv konstruktivno odgovore, deluju kao razuman i normalan odnos koji je standard u demokratskim zemljama. Bez saradnje sa vladom aktivnosti civilnog sektora nemaju potreban efekat, a Vlada pokazuje da razume da je saradnja s civilnim društvom jedan od najvažnijih kriterijuma za ocenu stepena demokratičnosti u državi, što je nužan preduslov za evropske integracije.
Ostalo je još da to shvate građani i zainteresovana javnost. Naravno, to neće biti lako, jer protivnici ovakve saradnje imaju svoje interese i svoju argumentaciju. Za jedne, to je samo još jedan marketinški trik Aleksandra Vučića, dok je za druge reč o podvali u kojoj civilni sektor predstavlja trojanskog konja, a njegovi aktivisti strane plaćenike bez ikakvog legitimiteta. No, odnos prema ovoj saradnji jasno će pokazati ko se zalaže za demokratske odnose u zemlji i evropske integracije kao ključni spoljnopolitički cilj.
Pored toga, međunarodne okolnosti i njihova dinamika svedoče da je za naše društvo od presudnog značaja unutrašnja kohezija. Istorija svedoči da se u Srbiji to ne može efikasno postići isključivošću i nametanjem bilo čije volje. Jedini način održive kohezije je da se uspostavi javno poverenje. Važni koraci u tom pravcu su civilizovana dvosmerna komunikacija i poštovanje dogovorenih pravila igre.
*Sociolog, vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
