Izvor: Politika, 03.Jul.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poverenici će brinuti i o bivšim osuđenicima
Razmatra se mogućnost izrade subvencionisanih programa, tako da preduzetnici budu motivisani da zapošljavaju osuđene po izlasku iz zatvora
Jedan od razloga zašto se bivši osuđenici vraćaju u zatvore jeste to što posle zatvorske kazne mnogi dospevaju u isti socijalni milje koji je doprineo njihovom prvom odlasku na izdržavanje zatvorske kazne. Mnogi od njih se tako ponovo suočavaju sa sličnim izazovima i problemima s kojima su se ranije susretali. I prave iste prestupe. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dešava se i to da čovek posle zatvora pokaže da ima dovoljno potencijala za promene u ponašanju, ali nedostaje mu podrška sredine u koju se vratio. Zato ćemo novim poslezatvorskim (postpenalnim) prihvatom pokušati da osnažimo te pozitivne promene.
Za postpenalni prihvat osuđenih, prema zakonu koji je sada u fazi nacrta, biće zaduženi poverenici. Oni će, tako, brinuti ne samo o osuđenima na alternativne kazne, što je sada njihova obaveza, nego će pružati podršku i bivšim osuđenicima – naravno, ako im je ona potrebna. Poverenik će u konkretnim situacijama procenjivati šta može da učini, i zajedno s bivšim osuđenikom sastavljaće program aktivnosti koji ovaj treba da ostvari. Što se tiče mreže poverenika, predviđeno je da do 2020. godine imamo njihove kancelarije gotovo u svim gradovima.
Prema postojećim propisima, poverenici nisu imali obavezu da brinu o bivšim zatvorenicima. O njima su dosad brinuli samo centri za socijalni rad, i ta briga se većinom svodila na davanje jednokratne novčane pomoći. U centrima za socijalni rad im pružaju i savete kako da ostvare svoja osnovna prava (zdravstvena zaštita, ishrana u narodnim kuhinjama itd.).
O njihovom radnom angažovanju niko do sada nije imao izričitu obavezu da brine, mada Ministarstvo pravde i državne uprave namerava da s Nacionalnom službom zapošljavanja i lokalnim zajednicama razmotri mogućnost izrade subvencionisanih programa, tako da preduzetnici budu motivisani da zapošljavaju osuđene po izlasku sa izdržavanja kazne. Bivši zatvorenici se sada veoma teško zapošljavaju jer ih prati reputacija kriminalaca. Očekujemo i otpore u javnosti ovim programima privilegovanog zapošljavanja jer je i inače u Srbiji velika nezaposlenost. Međutim, moramo biti upoznati i s pozitivnim iskustvima evropskih zemalja koje vode računa o radnom angažovanju bivših osuđenika. Na taj način država ne samo da pomaže njima nego štiti sebe i svoje građanstvo. Naime, odvraća ih od toga da se vrate na put kriminala.
Mada treba imati u vidu i to da mnogi od onih koji izlaze iz zatvora nemaju niti će imati potrebu za postpenalnim prihvatom. To su oni koji nisu deo kriminalnog miljea, koji imaju porodicu, ili su kažnjeni zbog nekog krivičnog dela u saobraćaju itd. Iz zatvora izlaze i mladi koji su iz neznanja i nezrelosti uleteli u neku kriminalnu aktivnost pa im je boravak u toj ustanovi poslužio kao poučna „šok terapija“ da se vrate u regularne tokove. Ako njihova porodica dobro funkcioniše i prihvati ih kako treba, pomoć poverenika njima nije neophodna.
S druge strane, ima i onih koji ne žele da učestvuju u postpenalnom prihvatu jer je bavljenje kriminalom njihov „životni izbor“. Ipak, svaki postpenalni prihvat, kakav god bio, mora da počne u zatvoru. Pa kad je osuđeni pri kraju izdržavanja kazne, a pokazao je da je zainteresovan da promeni svoju reputaciju kriminalca, onda je logično da i službenik tretmana u zatvoru uspostavi kontakt s poverenikom i signalizuje mu da stiže neko kome treba pomoći. Poverenik sarađuje sa službom za tretman i osuđenikom prilikom izrade programa prihvata.
Problem je i u tome što mnogi zatvorenici nemaju odgovarajuću školu, pa ovaj nedostatak pokušavamo da rešimo uz pomoć programa obuke za različita zanimanja koji finansira EU. Planirano je da u zatvorima u Sremskoj Mitrovici, Nišu i Zabeli kroz ovu obuku prođe oko 500 ljudi. Reč je o obuci za zanimanja: pekara, stolara, zavarivača, sitoštampe, za zanimanja metalske struke, poljoprivredna zanimanja. Do sada je uspešno položilo ispite 238 osuđenih.
Treba imati u vidu i to da se ovi programi ostvaruju u prenaseljenim zatvorskim sredinama i zato je jedan od naših važnih ciljeva da se prenaseljenost smanji, i to na više načina. Jedan od njih je češće izricanje alternativnih sankcija, drugi je izgradnja novih i rekonstrukcija postojećih zatvora, a tu je i češće određivanje uslovnog otpusta.
U nacrtu zakona o probaciji (proveravanju) predviđeno je da tokom uslovnog otpusta osuđenik ima odgovarajuće obaveze – recimo da se osposobi za neko zanimanje ili, ako je potrebno, da bude na programu odvikavanja od psihoaktivnih supstanci. Ako ne ispunjava ove obaveze to može da bude razlog za opoziv uslovnog otpusta. Sada je u Srbiji na alternativnim merama (rad u javnom interesu, uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom, kućni zatvor) oko 400 osuđenika. To je veoma mali procenat u odnosu na one koji su u zatvorima (oko 10.500), ali i u odnosu na iskustva razvijenih zemalja.
U nekima od njih više je osuđenih na alternativne nego na zatvorske kazne. Ne znači da je onome kome je izrečena alternativna sankcija – oproštena kazna. Za nekoga je to vrlo efikasna sankcija, čak efikasnija od zatvorske, koja može da ima mnoge negativne posledice. Često se dešava tzv. kriminalna infekcija pa čovek izađe iz zatvora mnogo gori nego što je bio kada je otišao u zatvor.
Zato mislim da se svaki dinar izdvojen za razvoj alternativnih sankcija višestruko vraća društvu. Mnogo više nego ako taj novac odlazi na troškove zatvora. Jer neko je lepo rekao da je zatvor najskuplji način da se loš čovek učini još gorim. Uostalom, u razvijenim zemljama Zapada nisu skloni alternativnim sankcijama zato što su humaniji od nas nego zato što su izračunali da im se, kad se podvuče crta, ovakav vid kažnjavanja mnogo više isplati.
Načelnica Uprave za izvršenje krivičnih sankcija
Dušanka Garić
objavljeno: 03.07.2013.
