Izvor: Politika, 04.Apr.2015, 15:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potpuno dozvoljene teme – samo iz drugog entiteta
U Republici Srpskoj mediji nisu slobodni najpre zbog autocenzure, zapošljavanja „držača mikrofona”, niskih primanja, ali i političkih direktiva
Od našeg dopisnika
Banjaluka – Realan odgovor na pitanje o meri slobode medija u Republici Srpskoj jednako je teško naći kao i onaj o tome gde je granica na kojoj treperi izazov između ozbiljnog novinarstva i jeftinog politikantstva. Dok se s jedne strane čuju povici da su novinarske slobode ugušene pritiscima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlasti, ekonomskom kontrolom i najpodmuklijim virusom – autocenzurom, ima i mišljenja da u Srpskoj ne postoje teme koje nije moguće otvoriti. Da li je mogućnost otvaranja svih tema dovoljna da se RS deklariše kao slobodna za medije delom ilustruju podaci Reportera bez granica po kojima je BiH, sa 19. mesta na kom je bila 2006, prošle godine spala na 66, što je pad koji mnogi pripisuju naraslom zavisnošću od javnih prihoda, time i lokalne politike, usled sve tanjih stranih donacija. Đorđe Vuković, profesor na FPN u Banjaluci, za naš list kaže da bi umesto ocenjivanja slobode stanja u kom se nalaze mediji u Srpskoj to stanje bilo pošteno nazvati ropstvom, podjarmljenošću, bespomoćnošću i agonijom, a da se siromaštvo iz džepova olako presipa u duh i karakter. „Uslovi pod kojima danas rade novinari nisu uslovljeni samo niskim i neredovnim platama, već svakodnevnim izdajama profesije. To je posledica neznanja koje karakteriše čitavu javnu sferu. Mediji su i saučesnici i žrtve takvog stanja. Oni su ugroženi spolja i iznutra.”
Na privid slobode, ocenjuju novinari, utiče i paradoksalna situacija u kojoj je društvo u BiH podeljeno, pa je iz jednog entiteta dozvoljeno gotovo sve kada je reč o zbivanjima u onom drugom. I u tome, pak, ima izuzetaka, pa je nedavno policija RS u centru Sarajeva uz pomoć federalnih kolega pretresla prostorije portala „Kliks” zbog navodnog prisluškivanja premijerke RS Željke Cvijanović.
Taj je portal prvi objavio snimak na kojem se čuje kako Cvijanovićeva navodno ugovara kupovinu poslanika u Narodnoj skupštini RS. Premijerka je ovaj snimak odbacila kao montiran i izjavila da on predstavlja spekulaciju sa jasnim političkim ciljem.
Ilustrativan je i nedavni „okršaj” predsednika RS Milorada Dodika u kom je novinarki sarajevskog „Oslobođenja” Gordani Katani na pitanja, uz odgovore, dostavio i uvrede, što je u konačnici za rezultat imalo najavu o otkazivanju tog lista u institucijama RS.
Pojednostavljujući do kraja, prava slika slobode novinarstva mogla bi se dobiti samo po podacima o broju tema koje su unutar samih redakcija, umesto u javnost, zajedno sa knedlom, otišle novinaru niz grlo, što je, slažu se svi, nemoguće.
Banjalučki portali „Frontal” i „Buka” nedavno su istraživali zašto je novinarstvo nezahvalno zanimanje u BiH. „Frontal” konstatuje da je stanje medija u BiH kombinacija cenzure, autocenzure i biltenizacije medija u kojem mnogobrojni mediji imaju funkciju da prenose stavove pojedinaca kako bi ih učinili društveno prihvatljivim. „Često ćete u redakcijama čuti onu čuvenu rečenicu: Kome se ne sviđa nek ide. Pozitivne selekcije kadrova nema, mnogo češće se traže držači mikrofona”, rekla je nedavno Milkica Milojević, predsednica Udruženje BH novinari.
Milorad Milojević, novinar radija Slobodna Evropa, rekao je da su mediji gotovo potpuno potčinjeni političkim elitama i nacionalnim interesima. „Frontal” navodi kako su, i pored zakonskih regulativa, fizički napadi na novinarske ekipe, sudske zabrane, upadi policije u redakcije, uskraćivanje akreditacija određenim novinarima i verbalni napadi, samo deo onoga što novinari trpe. Naime, u BiH je od 2006. godine zabeleženo 60 fizičkih napada na novinare i direktnih pretnji smrću, a samo u 15 odsto krivičnih dela prema novinarima donesene su pravosnažne presude. „Činjenica je da glavni mediji, poput glasača, politiku posmatraju kao navijači određenih fudbalskih klubova”, smatra novinar Igor Požgaj. Novinari podsećaju da veliki deo njihovih kolega radi na crno, neretko duže od deset časova dnevno za prilično mizerne honorare. „Trećina ih nema staž niti im se uplaćuju zdravstveno i druga davanja. Mnogo je novinara koji čekaju posao, tako da je isto toliki broj i onih koji dva puta razmisle pre nego što nešto napišu”, ocena je struke.
Mladen Kremenović
objavljeno: 04.04.2015.
