Izvor: Politika, 18.Jul.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potencijalno opasna koruptivna mreža
Iako za zdravstvo izdvajamo 10,4 odsto BDP-a, ono se i dalje smatra potrošnjom, ne ulaganjem u održivi razvoj
Osnovni problem srpske države danas je biološka ugroženost građana, koja se ogleda u činjenici da smo veoma staro društvo sa izuzetno niskim natalitetom, prekomernim i prevremenim umiranjem i obolevanjem od preventabilnih hroničnih nezaraznih bolesti i sa sve većim iseljavanjem u inostranstvo mlađih kategorija stanovništva.
Po stopama smrtnosti i mnogim drugim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pokazateljima zdravstvenog stanja građana, naša zemlja danas je na poslednjem mestu u poređenju sa zemljama nastalim raspadom bivše SFRJ i razvijenim zemljama Evrope.
Reformske mere nisu dale dobre rezultate, a sprovođene su kroz desetine netransparentnih projekata, nadziranih od strane konsultanata iz inostranstva sumnjivih stručnih kvaliteta. Do ovoga je došlo zbog loše osmišljene i isto tako vođene zdravstvene politike stručno nekompetentnih rukovodstava postavljanih gotovo uvek na osnovu partijske pripadnosti vladajućim strankama.
Iako za zdravstvo izdvajamo 10,4 odsto BDP-a (2010. godina), ono se i dalje smatra potrošnjom, ne ulaganjem u održivi razvoj, a činjenica da su od tog iznosa čak 41 odsto direktna izdvajanja iz džepa građana, sve više nas svrstava u nerazvijene zemlje sveta s lošim sistemom finansiranja.
U dominantnom javnom zdravstvenom sektoru 2010. bilo je 122.695 zaposlenih sa prosečnom zaradom od 342 evra. Ne bismo smeli da zaboravimo ni da je te godine bilo registrovano nezaposlenih: 1.706 lekara i 4.623 medicinske sestre i tehničara.
Uz sve to, imamo registrovanu sistemsku (tendersku) i sitnu korupciju koja guta znatna novčana sredstva i dovodi do finansijskog iscrpljivanja građana i sužavanja obima i kvaliteta zdravstvene zaštite.
Aktuelni Zakon o radu u članu 202 dozvoljava zaposlenima sa punim radnim vremenom da kod drugog (isključivo drugog)poslodavca mogu zaključiti ugovor o dopunskom radu najviše do jedne trećine punog radnog vremena.Isti zakon, međutim, u članovima 161 i 162 govori o pravu poslodavca da zabrani rad kod drugog poslodavca svom uposleniku (klauzula o zabrani konkurencije), koju pristalice dopunskog rada ne žele da primete.
Zakon o Zdravstvenoj zaštiti donet 2005. godine u svom članu 199 dozvolio je samo zdravstvenim radnicimada rade prekovremeno kod svog poslodavca ili drugog, s tim da se u članu 227 ukida mogućnost rada u privatnim zdravstvenim ustanovama nakon tri godine. Time se produžni rad u državnim zdravstvenim ustanovama, praktično, prevodi u dopunski rad, što je suprotno odredbama zakona o radu. Dodatnom zakonskom regulativom – uvođenjem lista čekanja, mogućnošću ,,preskakanja“ lista čekanja plaćanjem usluga iz džepa građana i uvođenjem famoznih vanstandardnih usluga, uz postojanje sukoba interesa između zdravstvenog radnika i njegove ustanove i državnih i privatnih zdravstvenih ustanova, stvorena je potencijalno opasna koruptivna mreža, čiji je rezultat neravnopravan položaj lekara primarne zdravstvene zaštite (nije im dozvoljen dopunski rad) i većine drugih lekara, budući da su dozvole za rad u državnim ustanovama davali direktori, koji su u najvećoj meri bili i korisnici na taj način privilegovanog sticanja finansijske koristi. Posle 2008. godine, izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti mogućnost dopunskog rada ne samo da nije ukinuta već je i proširena na zdravstvene saradnike i radnike koji su deo tima za pružanje zdravstvenih usluga.
I na kraju šta zaključiti? Da li sam za dopunski rad u zdravstvu danas?
Ako se uzmu u obzir niska mesečna primanja u ovoj delatnosti, štiteći pojedinačni i profesionalni interes, ceneći težinu i odgovornost poziva, mogli bismo se prevariti i reći ,,da“. Ali, ovde moramo misliti i o interesu nezaposlenih zdravstvenih radnika. Pravo rešenje u interesu svih zaposlenih u zdravstvu i svih građana je, međutim, pravično vrednovanje kvantiteta i kvaliteta rada, uz obezbeđenje zdravstvenim radnicima neophodnog odgovarajućeg standarda.
Ako uzmemo u obzir da su ove zakonske odredbe dovele do enormnog plaćanja zdravstvenih usluga direktno iz džepa sve siromašnijih građana Srbije, umesto da se finansiraju iz javnih izvora finansiranja, odgovor bi bio ,,ne“. Želimo li sistem u kojem je građanin u centru pažnje, onda je ovo ,,ne“ imperativ.
Budući da smatram da je društveni interes da imamo uređen zdravstveni sistem koji po pokazateljima zdravstvenog stanja građana nalikuje drugim dobrim sistemima i gde korupcija predstavlja retko prisutan problem –lično sam za ,,ne“.
Predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva
Paja Momčilov
objavljeno: 18.07.2013.
