Izvor: Blic, 23.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postala sam robinja umetnosti
Postala sam robinja umetnosti
Među operskim zvezdama koje su sinoć nastupile u Centru 'Sava' centru, u čast svoje profesorke Biserke Cvejić i proslave njenog jubileja - 20 godina umetničkog rada, bila je i Dunja Simić, poslednje dve sezone angažovana kao stalni član frankfurtske opere. Beogradska publika će moći da, nakon dve godine, ponovo uživa u glasu svoje miljenice, i u ulozi Mimi u 'Boemima', 25. decembra, na sceni Narodnog pozorišta, čiji je član bila od 1992. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine. Namera joj je da narednih godina napravi repertoar u Nemačkoj, u kojoj trenutno tumači glavne role u operama: 'Boemi', 'Pajaci' i 'Trubaduru', a od nedavno i ulogu Aliče u jedinoj Verdijevoj komičnoj operi 'Falstaf'. Za sledeću sezonu, u svojoj sadašnjoj kući, priprema naslovnu ulogu u operi 'Madam Baterflaj'.
Šta je presudilo da promenite sredinu?
- Većina mladih odlazi odavde zbog neadekvatnog statusa. Ja sam vrlo mlada, u umetničkom smislu a i po godinama, stekla odgovarajući status ovde. Na sceni beogradske Opere, još sa 24 godine, ostvarila sam brojne velike uloge, kao što je: Dezdemona u 'Otelu', Adrijana Lekuvrer u istoimenoj operi, pa Mina u 'Čarobnoj fruli', Mikaela u 'Karmen', Elizabeta u 'Don Kihotu'... Dakle, koliko god važi pravilo da u ovoj sredini ne pobeđuje uvek kvalitet, da se često ide nekim zaobilaznim stazama, ako ste kvalitetni, rezultat može da zakasni, ali ne i da izostane. Kanali i forsiranja sa kojima se susrećemo u svim branšama, su, možda, i normalne pojave, jer je to pravo izbora, svako barata svojim oružjem u profesiji koju je odabrao. Međutim, stvari na koje sam nekada bila kivna, smatrajući ih nepravdom, sada su mi smešne. Sa ovih pozicija, mislim da sam ostvarila svoj maksimum ovde, ali i da sa ovom sredinom, naravno, nisam završila. A otišla sam, jer se nikada ne zadovoljavam postignutim.
Po čemu je specifičan rad na operskoj umetnosti u Nemačkoj?
- Nemačka opera ima drugačiji pristup nego što je uobičajen u 'kolevci opere' - Italiji. Koliko god je nama, koji dolazimo iz relativno profesionalno nonšalantne sredine, teško da uletimo u tu njihovu strogo šablonsku šemu rada, koja čak ide i do fanatizma - da se ne štedi ljudski glas - toliko kada dođe premijera, kada kritika kaže svoju reč, a oko 80-ak kritičara iz Evrope prati sve premijere, vidite da je sve dovedeno gotovo do perfekcionizma. Tamo se veoma insistira na glumi i scenskom pokretu, čemu se kod nas, tokom školovanja, posvećuje malo pažnje. Režije su sada, u Nemačkoj, ultra moderne, često se peva sa privatnom šminkom i bez teške pozorišne kozmetike.
Kako doživljavate vaš ponovni nastup u matičnoj kući - Narodnom pozorištu?
- Osećala sam uzbuđenje još u Nemačkoj, jer je velika obaveza pevati pred svojom publikom. Iz razgovora sa direkcijom Pozorišta, stiče se utisak da ovde postoji raspoloženje i spremnost na buduću saradnju i otvorena vrata ljudima, koji su otišli, koji su bili stalni članovi kuće, a takvih je mnogo. I u Operi je došlo do velikih promena - govorim isključivo u umetničkom kontekstu, jer me drugi ni ne zanima, a i nisam u toku. Mislim da su mladi ljudi došli konačno do svojih 'pet minuta', i da ima mnogo veoma kvalitetnih pevača, koji se repertoarski razvijaju u prvake, u ljude koji će dominirati ovom scenom.
Kakva iskustva nosite iz kontakta sa gospođom Cvejić?
- Više od četiri godine bila sam na stručnom usavršavanju kod profesorke Biserke Cvejić. Njen doprinos mom razvoju je toliki da večerašnji svoj nastup smatram minimumom sa kojim se ja, mada je to krupna, teška reč, mogu odužiti za ono što mi je ona, u datom trenutku, praktično ključnom momentu kada svako od nas dođe na profesionalnu raskrsnicu, pružila. Uskostručno znanje, vokalna tehnika, ono što učite kao zanat od profesora je jedno, a ono što ne može da se nauči, ono što jedan konkretan pedagog mora da nosi rođenjem, i da ima u svom habitusu ili da nema - to je ta ljudska dimenzija, koja gospođu Cvejić od svih ostalih razlikuje. To je osoba kojoj, bez nekog laskanja, nije strano da se, u godinama u kojima jeste, posle svega što je prošla u ovoj stresnoj profesiji, nađe svom studentu, u belom svetu, kada mu je to potrebno. Tu dimenziju mnogi nemaju, zbog toga što sa svojom ličnom karijerom nisu raščistili, a rad sa takvim profesorom može da bude opasan za mladog čoveka koji se preda i veruje. U tom smislu, profesorka Cvejić je neprevaziđena.
S obzirom na vaše iskustvo, šta mislite da je neophodno promeniti u našem odnosu prema operskoj umetnosti?
- Disciplinu, sigurno. I ova sredina je tu nonšalanciju poprimila u proteklih nekoliko godina, od kako je nonšalantno sve... Znači, doajeni i starija generacija pevača pamte profesionalizam, moja - ne. U datom momentu, u ovoj zemlji gubila se i volja za životom, prema tome, i u operi, kao i u svakoj drugoj branši, nestajalo je to nešto što je ranije egzistiralo, valjda je to volja, ono nešto što se žargonski kaže: da grizem, da istrajem, da radim na sebi. A, opera je umetnost koja ne trpi kompromise, zahteva gotovo asketski život i očuvanje mentalne higijene. Dvadeset i četiri sata nisu malo, za onoga ko želi da joj se posveti. U jednom trenutku, postaješ, zaista, rob tog posla. Ljubica Jelisavac
