Izvor: Blic, 03.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji pevac za junaka
„Dirljiva, tako slojevita priča koju priča film 'Sveti Georgije ubiva aždahu’ je i ogledalo takozvanog malog čoveka, i ne samo njega, u istoriji", rekao je Goran Jevtić za „Blic"o filmu (scenario Duško Kovačević, režiji Srđan Dragojević), u kojem igra lik Daneta, mladog seoskog momka i vojnika.
Prostor nadomak reke u Deliblatskoj peščari pretvoren je za potrebe filma u srpsko selo iz vremena balkanskih i Prvog svetskog rata. Dvadesetak trošnih kuća i okućnice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vajati, mala crkva sa ikonom Svetog Georgija, razume se i groblje je tu (scenografija Miljen - Kreka Kljaković). Tu su i dve kafane, jedna za invalide, a druga za one koji to nisu, u kojima se odvija veliki deo ove priče o ljubavnom trouglu i srpskim seljacima, što su ostavljajući svoje žene i okućnice išli u Prvi svetski rat, a da se gotovo još nisu ni vratili iz balkanskih.
U uglu jednog dvorišta, ispred seoskih pomalo zapuštenih kola bez upregnutih konja, stoji, u pauzi snimanja, Goran Jevtić. Uz osmeh i šale pristaje na razgovor „preko tarabe".
„Volim ovaj Duškov tekst, zaista", kaže za „Blic" Goran Jevtić dodajući: „Inspirativan je junak koga igram, Dane. A prva stvar koju sam gotovo nehotice vezao za lik je jedna fenomenalna priča."
Koja?
- Mom junaku Danetu majka, kako se to kaže, prati pevca u rat. Kao dete čitao sam „Knjigu o Milutinu". Istini za volju, nikada mi nisu prijale priče o srpskim ratovima, izgubljenim generacijama, izgubljenim godinama... Tačnije, uvek mi je nešto smetalo u njima, nerviralo me. Sećam se kada u pomenutoj knjizi junak Milutin kreće u vojsku, a mater njegova juri da uhvati poslednjeg pevca kog imaju da mu pripremi za odlazak u vojsku, u rat. On joj s gorčinom odgovara da ne želi tog pevca. Neće ga. Jer, ceo su život bili gotovo gladni, a ona nije zaklala kokošku da se, što bi se reklo, za života najedu. Kad je krenuo u rat, da pogine, bila je spremna da da poslednje. Taj pevac se meni ko klincu urezao u sećanje. Kad sam pročito 'Aždahu’ setio sam se tog pevca i ponovo sreo sa (svojim) uverenjem kako su ratovi velike laži i kako su ljudi morali sami sebe da lažu odlazeći u ratove i učestvujući u toj najvećoj svetskoj zabludi kao što je rat.
Zašto je rat velika zabluda?
- Ljudi svesno odlaze u rat, a ne znaju zapravo ni koja je to zemlja ni zašto ratuju i ginu. Idu za nekim, nazovimo to, apstraktnim stvarima. Jer suštinski čovekova zemlja je njegova kuća i okućnica, njegove šljive, ono što on obrađuje i voli. Pitanje je kolko su seljaci hteli i želeli da ginu za kraljeve i apstraktne državničke stvari. A išli su jer su verovali da je to časna obaveza. Mislim da to, jednostavno, nema mnogo smisla i nadam se da naša istorija neće više biti takva.
Vratimo se junaku koga igrate, Danetu...
- Moj junak Dane jedini je od svih u selu koji nije oženjen. I, taj momak, osim što se, eto bavi ratom, bavi se i spletkama koje će jednu ljubavnu priču da upropaste. Kad čovek nema svoj život i kad nema one živosti i čistote među ljudima, onda se okreće nekim megalomanskim stvarima, „višim ciljevima", verujući da sve to vredi i da je zbog toga i on sam neko i nešto.
Šta to zapravo znači?
- Smrt su pretpostavili životu, politiku stavili ispred intime i privatnosti. Sa pevcem ili bez pevca ako se okrenete toj ružnoj strani zla i rata ništa vam neće pomoći, a nema nazad.
