Izvor: Politika, 27.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednje utočište nade
Put u neslobodu mogu zajedno pratiti alkohol, droga, agresivnost i kladionice
Zašto u Srbiji danas „cvetaju kladionice“? Odgovor traži kratko vraćanje na kraj osamdesetih godina prošlog veka. Sećam se, tada, jako popularnih ispraćaja u JNA. Kao u transu pevalo se: „Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala, nije mala, tri puta ratovala i opet će ako bog da sreće“! Tada smo kao društvo započeli igru karme. Nažalost nije mi tih godina bila poznata Frojdova teza >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da „ludilo ne uviđa niko, kad i sam učestvuje u njemu“. Verovatno bih lakše podneo to vreme. Zaigrali smo ruski rulet sa destruktivnom vlašću i NATO oficirima iz milosrdnog anđela. Ovo vreme je pesnički, sjajno, opisao Balašević u „Plavoj baladi“: „I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi/I čitav svet se izobličio/Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci“. Izgubili smo puno života, dostojanstvo i moralne vertikale.
A onda smo 2000. zaigrali na kartu nade. Nismo više izgledali kao velika buvlja pijaca. Benzin smo počeli da točimo na pumpama a ne iz ,,koka-kola“ flaša. Ali postoktobarske elite su „proigrale“ kartu. Većina je opet izgubila igru. Srbija je danas siromašna, korumpirana, tajkunski privatizovana, nepravedna, neorganizovana i „lažno našminkana“. A kada je tako, od „zemlje buvlje pijace“ postali smo zemlja gde lako „niču“ kladionice. Poslednje utočište nade.
Naravno, kockarske igre jesu fenomen svih društava. I najbogatijih i najsiromašnijih. Igre na sreću proizilaze i iz ljudske prirode i iz socijalnih motiva. Čovek nije samo biće koje radi: čovek je i homo ludens. Različitim igrama ljudi zadovoljavaju deo potreba kao što su: izražavanje kreativnosti, zabava, razonoda, laka zarada, komunikacija i emotivna razmena sa drugim ljudima.
Međutim, važno je primetiti: društvena kriza, nezaposlenost, anomija i masovno siromaštvo podstiču kockanje. U situacijama kada se ugrožava ljudski rad kao vrednost, raste broj ljudi koji putem ,,sreće“ žele da promene ,,sudbinu“ i nestimulišuću životnu stvarnost.
Ovde se otvara pitanje kada potreba za igrom prelazi u svoje izvitoperenje? U mojoj nauci dali smo nekoliko odgovora na ovo pitanje. Kada svet igre postane svet realnosti. Kada se javljaju veliki materijalni gubici koji ugrožavaju socijalno stanje pojedinaca i porodice. Kada kockarske igre postanu zastor opijanja i upotrebe droga. Kada kockanje postane preovlađujući način provođenja slobodnog vremena. I konačno, svaka kockarska igra, od ruleta u kazinima do sportske kladionice, rađa rizik za razvoj kockarske strasti koja znači nemogućnost samokontrole i zavisnost.
U istraživanju beogradskog Centra za proučavanje alternativa iz 2004. (publikovano u knjizi ,,Mladi zagubljeni u tranziciji”), u kome sam učestvovao kako bih procenio karakter rizičnih ponašanja srpske omladine, došao sam do zanimljivih nalaza. Moguće je da se za ovih devet godina nešto bitnije promenilo, ali tada smo zabeležili da u sportskom klađenju učestvuje skoro polovina muške omladine u Srbiji između 17 i 35 godina (i samo oko šest odsto devojaka).
Najmanje se kladila omladina iz Beograda i sa sela, a najviše iz gradova srednje veličine. Utvrdili smo i da finansijska situacija u domaćinstvu nije bila u značajnijoj vezi sa odlaskom u kladionicu. Ipak, skoro trećina mladih koja je ocenila da je finansijska situacija u njihovom domaćinstvu takva da ,,nemaju dovoljno novca za hranu” igrala je sportsko klađenje. Najveći broj mladih koji se kladi (oko 63 odsto), nedeljno je trošio oko 25 evra. Četvrtina omladine trošila je nedeljno između 25-90 evra.
Međutim, stavljanjem u odnos sportskog klađenja sa drugim rizičnim ponašanjima došli smo do zabrinjavajućih podataka. Pokazalo se da oni koji igraju sportsko klađenje u odnosu na one koji ne igraju: tri i po puta više piju alkoholna pića; dva puta više se opijaju; tri puta više upotrebljavaju alkohol zajedno sa drogom; jedan i po put više su upotrebljavali marihuanu; jedan put više su imali iskustva uzimanja ekstazija; jedan i po put više su imali fizičke obračune. Sportsko klađenje je u velikom broju slučajeva reakcija nezadovoljstva omladine, i to pre svega mladića, na životnu stvarnost koja ih okružuje. Put u neslobodu mogu zajedno pratiti alkohol, droga, agresivnost i kladionice. Kockanje je u tranzicionoj Srbiji često način bekstva od sumorne društvene i lične realnosti. Kad neki mladi nemaju otvorene mogućnosti da stvaraju onda se javlja, ono što je Erih From nazvao, ,,sindrom izopačavanja života“.
Profesor socijalne patologije na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju BU
Aleksandar Jugović
objavljeno: 27.02.2013.
