Izvor: Vostok.rs, 02.Jun.2017, 22:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja zora pisca „Utopljenih duša”
Pesnik Vladislav Petković Dis utopio se 30. maja 1917. u šest sati ujutro, posle napada austrougarske podmornice U-4 na naoružani francuski transportni parobrod „Italija” u Jonskom moru, 46 milja jugoistočno od rta Santa Marija di Leuka. Do ovih podataka došao je, upornim i dugim istraživanjem, istoričar Mirko Drmanac (41) iz Naučnog odeljenja Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis” u Čačku, opovrgnuvši dosadašnje koji su se čitav vek provlačili kroz literaturu i enciklopedije.
– Ove činjenice menjaju skoro sve što se znalo o Disovoj smrti. Sada su otkriveni tačni podaci o datumu, satu i mestu potonuća broda, rasvetljeno je da „Italiju” nije napala nemačka već austrougarska podmornica, i poznate su sve okolnosti smrti slavnog pesnika – kaže Drmanac za „Politiku”.
On navodi da je najvredniji izvor o potapanju parobroda, do kojeg je on došao, odlomak brodskog dnevnika sa podmornice. Vodio ga je kapetan Rudolf Singule, inače rođen u Puli u nemačkoj porodici, i upisao da je kontakt sa francuskim brodom uspostavljen u 5.51 sati ujutro, 30. maja 1917. godine. Uz to, kratko je dodao: „Torpedo je ispaljen sa daljine od 600 metara i brod je potonuo za 3,5 minuta. Kapetan se udavio. Zbog nedostatka goriva, morali smo da pođemo nazad”.
Drmanac u svom radu, koji će biti objavljen u časopisu ove Biblioteke posvećenom 54. „Disovom proleću” (završna svečanost je sledećeg petka) niže slike i podatke što su prethodili poslednjoj zori pisca „Utopljenih duša”.
Vladislav Petković (1880, Zablaće kod Čačka) kao ratni izveštač sa srpskom vojskom, u kojoj su bila i tri njegova brata, prošao je povlačenje kroz albanske planine i početkom 1916. dospeo na Krf. Ubrzo je sa grupom srpskih izbeglica otputovao u Francusku, boravio u Marselju, Nici i Pti Dalu, tugujući za porodicom koja je ostala u okupiranoj Srbiji, pa u poslednjem svom pismu (maj 1917) veli: „Moram za Solun, jedva čekam da uskočim u voz…”
Naredni koraci lakše se prate, blagodareći zabeleženom sećanju Sofronija Mihajlovića, igumana Visokih Dečana, i saputnika Disovog. Upoznali su se u vozu, na stanici u Marselju, pa se zadržali dva dana u Tulonu, radi overe papira za put. Odatle su isto vozom stigli do Rima pa, preko Napulja prispeli u Galipolje (antičku grčku koloniju Kalipolis) na obali Apulije, gde su dva dana čekali brod koji će ih preko Jonskog mora prevesti na Krf.
Na francuski parobrod ukrcali su se 29. (16) maja 1917. u devet sati uveče i u brodskoj trpezariji odmah upoznali sa ostalim Srbima, među kojima je bila i Anka Petrović sa decom, sestra Vide Crnjanski. Kad je osvanulo sledeće jutro, iguman je kroz okrugli prozor primetio da je iz vode izronio „nemački sumaren, kao kakva morska neman”.
To je, u stvari, bila austrougarska podmornica U-4 pod komandom Singulea, koja je operisala iz baze u Kotoru, dugačka 43,2 metra, naoružana sa dve torpedne cevi kalibra 450 mm i palubnim topom od 66 mm. Za nju je francuski parobrod, dugačak 79,5 i širok 8,7 metara, koji razvija najviše 16 čvorova, bio meta koja ne može uteći.
„Nasta užasna eksplozija i panika na lađi”, ispisao je kasnije iguman srpske svetinje u Metohiji. Torpedo je probio trup broda i detonirao sa njegove druge stane, praveći katastrofalno oštećenje.
– „Italija” nije bila običan putnički parobrod, već preuređeni i naoružani transporter za prevoz vojnih trupa Antante na Solunski front, i kao takav legitiman vojni cilj, ali taj značajan podatak nije predstavljen u Disovim životopisima – objavljuje Drmanac.
Iguman Mihajlović oteo je pojas za spasavanje stražaru kod brodskog topa, na vreme skočio u more sa broda koji je, veli on, potonuo za samo osam minuta, a posle nekoliko sati plutanja po pučini, duhovnika je pokupio britanski razarač, prvi brod koji je doplovio na mesto tragedije.
– Kobne noći Dis nije spavao. Mučen crnim slutnjama, više puta je izlazio iz kabine na palubu, odakle je gledao beličast trag torpeda u modroj vodi. Čekao je poslednji čamac u koji je trebalo da uskoči i Anka Petrović sa decom. Ali, za njih više nije bilo vremena jer je brod, putujući na dno mora načinio vrtlog koji ih je sve povukao. Francuski mornari kasnije su pronašli Disovo telo, u odelu naočare i sitninu, jednu drahmu i pedeset lepti – navodi Drmanac.
Disova pesma „Utopljene duše”, objavljena 1911, završava se ovako:
„Gledeći dugo taj magleni veo,/ kamo se dani moji razasuše,/ širi se pokrov velik, prostran, beo,/ pod kojim leže utopljene duše”.
Ni enciklopedije nisu sigurne
U literaturi se navodi više različitih vremenskih podataka o Disovoj smrti. Tokom Prvog svetskog rata u zvaničnim dokumentima i srpskoj štampi je korišćen julijanski kalendar, a od 15. januara 1919. uvedeno je računanje vremena po gregorijanskom. Čak i u savremenoj literaturi kao datum smrti se pominju 16. ili 17. maj (ponekad bez navođenja da se radi o starom kalendaru), što nije pravilno datiranje jer se ne koristi kalendar koji je u dnevnoj upotrebi. Najraniju vest o Disovoj smrti nalazimo u nekrologu Vladimira Stanimirovića, koji ga je gorko oplakao na stranama „Srpskih novina” 2. juna (20. maja po starom kalendaru) 1917, navodeći da je Disa „zagrlila pučina morska” 30. (17) maja. Da se vest brzo proširila među srpskim izbeglicama na Krfu svedoči i pesma „Disu” koju je spevao Stevan Bešević već 31. (18) maja 1917. Međutim, Branko Lazarević će u nekrologu „Jedan život: Vladislav Petković Dis” koji je objavljen u „Zabavniku” 28. (15) juna kao vreme Disove pogibije navesti zoru 29. (16) maja čime će se napraviti zabuna koja nikada nije rešena. U trećem delu značajne Stanojevićeve „Narodne enciklopedije” iz 1928. stoji isti podatak da se Dis utopio 16. maja po starom kalendaru „pred Krfom na torpiljiranoj lađi”. Taj podatak su kasnije preuzeli i priređivači „Enciklopedije Jugoslavije” Leksikografskog zavoda Jugoslavije u izdanju iz 1965. godine. Sastavljači „Jugoslovenskog književnog leksikona” Matice srpske iz 1971. su datum koji navodi Branko Lazarević preveli u 29. maj 1917. po gregorijanskom kalendaru.
Gvozden Otašević,
Politika
