Izvor: Vostok.rs, 09.Dec.2017, 10:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja velika kneginja
Život Olge Aleksandrovne Romanove, poslednje ruske velike kneginje, bio je ispunjen žalostima, koje se retko sručuju na jednog čoveka. Ali je ona svojom dobrotom, skromnošću i odvažnošću nadvisila sve užase koje joj je priredio 20. vek. U prvim vekovima hrišćanke su svojim vrlinama zadivljavale čak i neznabošce. Tako nam i kneginja Olga, nesalomivog radosnog duha, može poslužiti kao primer i biti uteha svim savremenim ljudima. Ona je bila dobrotvor i ktitor mnogobrojnih škola, bolnica, staračkih domova, društava, a za vreme Prvog svetskog rata postala je prosta medicinska sestra. Ni danas njeno ime nije zaboravljeno – 4- novembra 2017. godine u Pavlovsku na jugu Rusije, na zdanju Olginske gimnazije postavljena je spomen ploča u čast Velike kneginje, koja je bila staratelj te obrazovne ustanove.
Odluka o imenovanju gimnazije «Olginskaja» bila je doneta 1913. godine, po volji imperatora Nikolaja II, kada je proslavljena 300. godišnjica dinastije Romanov. Ali nije samo to svezivalo Olgu Aleksandrovnu s Voronješkim krajem: tu se nalazilo i njeno imanje Olgino. Zbog toga spomen na nju predstavlja veliki događaj ne samo za Pavlovsk, već i za čitavu Voronješku oblast: otkrivanju spomen ploče su prisustvovali najviši zvaničnici Voronješke oblasti i grada Pavlovska, kao i mnogi građani. Tog dana je u Kazanskom hramu u Pavlovsku održano praznično bogosluženje. Božestvenu liturgiju je služio mitropolit Voronješki i Liskinski Sergije, a sasluživali su episkop Rosošanski i Ostrogoški Andrej i Borisogljebski i Buturlinovski Sergije, uz mnogobrojno sveštenstvo. Učenici gimnazije su za visoke zvanice priredili izložbu fotografija, posvećenu poslednjoj Velikoj kneginji, a na nju se nadovezala izložba fotografija u organizaciji moskovskog Sretenjskog manastira – «Romanovi – carsko služenje».
Ličnost
Olga Aleksandrovna Romanova (1. (13.) juna 1882 – 24. novembra 1960.) bila je najmlađa kćer cara Aleksandra III Aleksandroviča i carice Marije Fjodorovne, kao i najmlađa sestra Strastotrpca Nikolaja II Romanova, poslednjeg ruskog cara.
Po sećanjima same kneginje, njeno detinjstvo je bio svetao period, roditelji su imali srećan brak, a porodica je bila bliska. Imperator Aleksandar III je u velikoj meri bio zaslužan za to. Pored mnoštva državnih obaveza (zvali su ga „najzauzetijim čovekom u Rusiji“) on se trudio da što više vremena provodi sa porodicom, ponekad čak učestvujući u njihovom igrarijama i šalama.
U formiranju otvorenog, iskrenog, snažnog karaktera kneginje nemalu ulogu je imalo vaspitanje u porodici. Carevići su, uprkos današnjim stereotipima, živeli prilično skromno: «Spavali su na poljskim krevetima sa vunenim dušecima, a jastuci su im bili vrlo tanki. Na podu se nalazio skromni tepih. Nije bilo ni fotelja ni troseda. Jedini ukras u dečijoj sobi je bio zid sa ikonama Bogorodice i Bogomladenca, koji su bili optočeni biserima i drugim draguljima. Hranili su se veoma skromno. Ovsena kaša za doručak, kupanje hladnom vodom i mnogo svežeg vazduha.» Pravoslavlje se nalazilo u srži vaspitanja carske porodice. Kako je docnije pričala kneginja Olga: «Svi smo bili vaspitani u duhu strogog pridržavanja kanona vere. Svake nedelje smo bili na liturgiji, a mnogobrojni postovi i svaki događaj od opštenacionalnog značaja bio je obeležen svečanim molebanom; sve to je za nas bilo tako prirodno, poput vazduha koji udišemo.»
Olga Aleksandrovna je u velikoj meri nasledila karakter svog oca, koga je puno volela – njegovu asketiku, neposrednost i istinoljubivost. Nije volela dvorsku raskoš, otmene balske haljine, koje je u šali nazivala «oklopima», draže su joj bile lanene haljine, od malih nogu je volela da bude u društvu običnog naroda, imena svojih slugu je pamtila još u dubokoj starosti, smatrajući ih porodičnim prijateljima. U pozno doba svog emigrantskog života ona je preuzela na sebe odgovornost da se brine o staroj sluškinji svoje majke, jer nije želela da ova završi u staračkom domu. O razgovorima sa seljacima na svom imanju napisala je: «Videla sam njihovu dobrotu, velikodušnost i čvrstu veru u Boga. Kako se meni čini ti seljaci su zaista bili bogati, bez obzira na njihovo materijalno siromaštvo. Kada sam bila među njima osećala sam se kao čovek u punom smilu te reči.»
Veliki udar za mladu Olgu Aleksandrovnu bio je njen neuspešni brak sa princom Petrom Aleksandrovičem, hercogom Oldenburškim. Kada joj je bilo 19 godina, ne želeći da napusti Rusiju i bespogovorno slušajući svoju majku, udala se za čoveka čija je reputacija, malo je reći, bila sumnjiva. Sama kneginja je smatrala da se njena majka odlučila na taj korak zbog prijateljstva sa majkom pomenutog princa. Bilo kako bilo, za celih 15 godina koliko su bili u braku Petar Aleksandrovič nije imao bračne odnose sa Olgom Aleksandrovnom, a sve svoje slobodno vreme je provodio za kartaškim stolom, kockajući se njenim novcem. Car Nikolaj II je 1916. godine potvrdio rešenje Svetog Sinoda kojim se poništavao njen brak sa princem Oldenburškim. Olga Aleksandrovna se zatim udala za Nikolaja Aleksandroviča Kulikovskog, oficira Kirasirskog puka i iz tog braka je imala dva sina.
Porodično vaspitanje, vera i visoke moralne vrednosti umnogom su pomogli Olgi Aleksandrovnoj da prebrodi lične i opštenacionalne tragedije: teroristički napad na carski voz, kada umalo nije poginula cela porodica Aleksandra III, rana smrt oca i starijeg brata Gerogija, rat i revolucionarnu anarhiju, koja je na kraju krajeva dovela do njenog izgnanstva iz otadžbine. Pad monarhije je bila prava katastrofa za carsku porodicu: 27 ljudi je bilo ubijeno, a ostali su bili prinuđeni da napuste Rusiju. Cele stranice njenih memoara, pune straha i užasa, posvećene su njenom bekstvu iz revolucionarne Rusije, zajedno sa mužem i majkom. Bez ikakve zaštite, nekoliko puta su za dlaku izbegli pogibiju (komunisti su ih osudili na smrt dok su se oni još uvek nalazili na Krimu i samo usled birokratskih zavrzlama su uspeli da izvuku živu glavu). Skrivali su se od progonitelja s dvoje male dece, bez hrane i krova nad glavom. O sudbini drugih članova porodice dugo nisu ništa znali. Nakon što je njena majka napustila Rusiju, Olga se još uvek nalazila na području pod kontrolom «belog» generala Denjikina, ne želeći da napusti svoju zemlju. Živela je s mužem u kozačkom selu kao obična seljanka. Ali kada su i do tog mesta stigli boljševici, sa željom da ubiju sve pripadnike carske porodice, Olga je morala da se odluči na konačno bekstvo. Prvo Rostov na Donu, Carigrad, pa Beograd i Beč i na kraju Danska gde je živela njena majka. Velika kneginja je o svom boravku u Beogradu napisala: «Istoriji je svojstvena ironija. Zamislite samo da se ja, unuka Cara koji je oslobodio Srbiju i Crnu Goru od turskog jarma, nađem u srpskoj prestonici u vidu izmučene i stradalne izbeglice. Ali kako su dobri prema nama bili svi Srbi!» Kralj Aleksandar I Karađorđević je predložio kneginji da se nastani u Srbiji, čemu se ona nimalo nije protivila, ali je morala da ode u Kopenhagen po molbi svoje stare majke. Olga Aleksandrovna je još uvek gajila nadu da će se jednom vratiti u Rusiju, ali to se na kraju nije dogodilo.
Odnosi sa porodicom cara Nikolaja II
Otac Olge Aleksandrovne, imperator Aleksandr III, preminuo je kada je ona bila dete. Njeno vaspitanje je nastavljeno na dvoru njenog brata, cara Nikolaja II. O Nikolaju je pisala sa velikom ljubavlju: «On je bio dobar i velikodušan prema svima s kojima je imao priliku da se susretne. Nikada nisam videla da se on trudi da bude ispred svih ili da se ljuti, ako je gubio u nekoj igri. I iskreno je verovao u Boga.» Kneginja Olga je pričala da su drugi ljudi često shvatali Nikolajevo spokojstvo i uzdržanost kao hladnoću i formalizam, te da nisu razumevali, a nisu ni hteli da razumeju njega i njegovu suprugu. Rusko visoko društvo je svaku nesreću povezivalo sa imenom cara, uopšte ne mareći kako je Nikolaj svojom milosrdnošću često pokrivao tuđu krivicu: kneginja je pričala kako je imperator tajno sopstvenim sredstvima pomagao porodicama tragedije na Hodinskom polju, kada je greškom organizatora pri krunisanju cara nastao haos i metež. O teškom položaju Nikolaja u ulozi političkog vođe ona je govorila: «Stalno mu je nedostajalo iskusnih i nekoristoljubivih ministara. Što se intelektulaca tiče, oni su jedino pričali o revoluciji i atentatima, zbog čega su na kraju i sami platili ceh.» U tako teškoj situaciji Nikolaj nije gubio hrabrost i predviđao je sva iskušenja koja su ga čekala: «On nije znao šta je to strah i bio je spreman u svakom trenutku da pogine.» Olga Aleksandrovna je na sledeći način objašnjavala razloge za abdikaciju Nikolaja, znajući ljude iz njegovog okruženja kao svoj dlan: «On je žarko želeo da zaustavi sve buduće nerede, ali nije imao drugog izbora. On je shvatio da su ga na cedilu ostavili svi komandanti armija, koji su svi odreda, sa izuzetkom generala Gurka, podržali Privremenu vladu. Niki nije mogao da se osloni čak ni na niže činove vojske. Video je da su svuda oko njega “izdajnici, kukavice i prevaranti!“»
Kao što je poznato i sudbina Nikolaja II i carice Aleksandre Fjodorovne je takođe bila dramatična – od njenog prvog trenutka na dvoru našla se u mreži spletki i izmišljotina, svaki njen korak su tumačili zlonamerno, a čak su i njenu stidljivost shvatali kao nadmenost. Te glasine su na kraju krajeva prerasle u opasnu klevetu. Kneginja Olga je govorila: «Nisam više u stanju da čitam sve laži i gnusne izmišljotine koje pišu o njoj.» Bez obzira na tako hladan prijem na dvoru, carica i Olga Aleksandrovna su bile u odličnim odnosima. Povezivala ih je asketika, odbojnost prema višim krugovima društva i njihovom nemoralu, a takođe i milosrđe.
Posle 1904. godine kneginja Olga se posebno zbližila s porodicom Nikolaja II. Ona je skoro svaki dan bila kod njih u gostima i u trenucima njihove otuđenosti od visokog peterburškog društva, Olga Aleksandrovna je bila njihov poverenik. «Boravak među njima mi je pričinjavao ogromnu radost. Njihova međusobna ljubav je za mene bila izvor nadahnuća, a volela sam i svoje četiri nećake», – pričala je. Ona je aktivno učestvovala u vaspitanju carske dece i vodila ih u Peterburg gde je za njih pravila zabave, kojima su prisustvovali njihovi vršnjaci. Posebno je bila vezana za najmlađu Anastasiju u kojoj je verovatno prepoznala svoje crte ličnosti – živahnost, energičnost, smisao za humor.
Stradanje porodice Nikolaja II je za Olgu Aleksandrovnu predstavljalo mučno pitanje, koga se ona skoro nije ni doticala. «Moje poštovanje pred senima mog brata i njegove porodice je toliko veliko da se ne može rečima izraziti. Rana od tog čudovišnog ubistva u Jekaterinburgu nikada nije zarasla i nije se pretvorila u ožiljak», – pisao je njen biograf Ijan Vores (inače pravoslavni Grk). Tu skrivenu tajnu njene duše s vremena na vreme su grubo i bez takta narušavali samozvanci, koji su se predstavljali kao preživela carska deca. Ti neljudi su bukvalno obijali njen prag u nadi da će biti priznati. Ali i u takvim slučajevima je Olga Aleksandrovna projavljivala skrušenost i ljubav. Tako je jednom prilikom uputila sledeće reči nekom Francuzu koji se pojavio pred njenim vratima i predstavio se kao carević Aleksej: «Bilo nam ga je vrlo žao i saglasili smo se da pročitamo njegove beleške», – iako samo možemo pretpostaviti koliki je bol njoj to pričinilo.
Ijan Vores je pisao: «Jednom prilikom sam se usudio da upitam Veliku kneginju da li se ona moli za njega (Nikolaja II). Pomalo oćutavši, odgovorila je:
– Ne za njega, već njemu. On je mučenik».
Dela milosrđa
Olga Aleksandrovna je bila istinski rodoljub. Carskoj deci je od malih nogu usađivan osećaj o neprekidnom kontinuitetu istorije: «Ruska istorija je predstavljana kao deo našeg života, kao nešto blisko i srodno nama, i mi smo se udubljivali u nju, što nam uopšte nije bilo teško.» Kao i njen otac, kneginja se pridržavala konzervativnih pogleda i verovala u osobeni put Rusije, monarhiju, tradicionalne norme i vrednosti.
Njena pripadnost dinastiji Romanovih je za Olgu Aleksandrovnu prvenstveno značila služenje narodu i otadžbini: «Među Carem i narodom je postojala veza, koju teško da su mogli da pojme na Zapadu. Ta povezanost nije imala ništa sa glomaznim činovničkim aparatom. Car je bio povezan sa narodom putem svečane zakletve, koju je polagao na krunisanju, zakletve da će biti Car, sudija i sluga svoga naroda. U monarhu su se stapale i postajale jedno: volja naroda i Carsko služenje podanicima». Čim je Nemačka objavila rat Rusiji, velika kneginja je, zajedno sa Ahtirskim pukom, čiji je bila formalni zapovednik, krenula na front i na početku se obrela u Proskurovu (danas Hmeljnicki u centralnoj Ukrajini). Kneginja plave krvi je postala obična milosrdna sestra: učestvovala je u previjanju rana, prisustvovala operacijama i nije se klonila ni najtežih medicinskih poslova. Pružala je pomoć ranjenicima čak i na samoj liniji vatre za šta je bila odlikovana Georgijevskim ordenom 4. stepena. «Sasvim mi nedostaje vremena da izađem na svež vazduh, – napisala je u jednom svom pismu, – juče sam 8 sati previjala, a trećeg dana smo radili 10 sati i imali smo vremena samo za kratak predah da pojedemo nešto s nogu. Sviđa mi se kada ima puno-puno posla.» Ona je već imala iskustva u poslu bolničarke jer je na svom imanju Olginu često posećivala bolnicu za seljake učeći se zanatu medicinske sestre.
Svaki deficit potrepština na frontu je teško podnosila zato što se osećala lično odgovornom za sve što se dešava. Opremila je Glavnu bolnicu u Kijevu uz pomoć sopstvenih sredstava i primila je na sebe dužnost načelnika i staratelja te ustanove. Olga Aleksandrovna je nastavljala da radi čak i kada je bila u drugom stanju, čekajući rođenje svog prvenca. Bez obzira na ratne strahote koje je lično videla nije postala bezosećajna i oguglala na ljudski bol: «Plakala sam zbog svakog – užas jedan kako to razdire dušu, privikavaš se na svakog teškog bolesnika i svakog od njih voliš kao dete – i za tren, oni umiru.» Dok je otpravljala husare iz svog puka na njihov poslednji put zatvarala im je oči i na prsa polagala medaljon s obrazom Ahtirske Božije Materi.
Olga Aleksandrovna je bila pokrovitelj i načelnik u više stotina dobrotvornih ustanova i organizacija – dečjim sirotištima, bolnicama, staračkim domovima, ženskim školama. Često su joj se obraćali za pomoć i ona nikoga nije odbijala, smatrajući da je njena dužnost da pomogne svakome kome je pomoć potrebna.
U emigraciji, dom Olge Aleksandrovne je postao okupljalište za sve koji su delili gorku sudbinu izgnanstva. Kneginja je nastavila da se bavi svojim dobrotvornim radom i na Zapadu: na aukciji je prodavala svoje slike od čega je pomagala ruskim emigrantima u teškom finansijskom položaju.
Za vreme Drugog svetskog rata Olga Aleksandrovna je pomagala svim zemljacima koji su bili zatočeni u nemačkim logorima, šaljući im razne namirnice i neophodnosti, pritom se izlažući opasnosti. Treba istaći da ona nikada nije podržavala one predstavnike ruske emigracije koji su za vreme rata stali uz Hitlera, zato što je smatrala da su takve ideje tragična zabluda, a ti ljudi saradnici države koja je dvaput napala Rusiju. Uprkos tome, sovjetske vlasti su posle rata tražile od Danske da je izruči Moskvi, optužujući je za «kolaboraciju sa narodnim neprijateljima». Čan ni danska kraljevska porodica nije mogla da joj pomogne u toj situaciji i ona je bila prinuđena da se s porodicom preseli u Kanadu u statusu «poljoprivrednog emigranta» što je značilo da obavezno treba da radi na farmi. Njena porodica se našla u teškim okolnostima: pored poljoprivrede, jedini izvor prihoda im je bio prodaja slika velike kneginje. Ona je i dalje koliko je mogla pomagala ruskoj dijaspori.
Poseban deo njene dobrotvorne delatnosti je velika pomoć koju je pružila Crkvi. Ona je znala za progon pravoslavaca u sovjetskoj Rusiji i pomagala im je u skladu sa svojim mogućnostima. Ijan Vores je o tome pisao: «Olga Aleksandrovna je održavala kontakt sa mnogim ruskim pravoslavnim parohijama i bila je dobro obaveštena o represijama kojima su one bile podvrgnute. Stoga je bila duboko pogođena odsustvom bilo kakvih žalbi i roptanja u pismima ruskih pravoslavaca koja je dobijala. S vremena na vreme slala im je male poklone, jedva sklapajući kraj sa krajem. Ruski monasi sa Svete Gore su se svakodnevno molili za nju. Kada sam bio u poseti tamošnjem manastiru i rekao monasima da poznajem Olgu Aleksandrovnu, oni su zaplakali i zamolili me da joj u Kanadu odnesem ikonu. Zidovi spavaće sobe u njenoj skromnoj kućici bile su prekrivene ikonama, koje je velika kneginja dobila na poklon od mnogih ljudi koji su joj bili predani u istoj meri kao i pre revolucije.»
Olga Aleksandrovna se upokojila 1960. godine u 78. godini života. Opelo je održano u pravoslavnom hramu u Torontu, a pored kovčega su svečano stajali oficeri 12. Ahtirskog puka Njenog Imperatorskog Veličanstva Velike Kneginje Olge Aleksandrovne, s kojima je prošla kroz rat i čija je imena pamtila do duboke starosti.
Stvaralaštvo
Olga Aleksandrovna je pokazivala interesovanje za slikarstvo od malena. Učitelji su joj dozvoljavali da crta za vreme časova jer je ona vrlo dobro usvajala gradivo. Njen otac je podržavao zanimanje svoje kćeri za slikarstvo, budući da je i sam bio veliki kolekcionar i poznavalac umetnosti (njegova kolekcija čini okosnicu Ruskog muzeja umetnosti u Peterburgu). Kneginja se školovala kod najboljih profesora slikarstva – Kirila Lemoha, Vladimira Makovskog, Stanislava Žukovskog i Sergeja Vinogradova. U emigraciji je usavršavala svoj talenat posećujući umetničke galerije. Njene slike su prodavane u Londonu, Berlinu, Parizu. One su krasile kolekcije vrsnih poznavalaca umetnosti iz viših krugova evropskog društva.
Najpoznatiji su njeni pejzaži i slike mrtve prirode, ali treba napomenuti da je ona živopisala i ikone koje je darivala svojim srodnicima, a takođe i školama, staračkim domovima, sirotištima. Olga Aleksandrovna je osećala sve tančine prirode svog zavičaja, što je izražavala svojim akvarelima. Njeno stvaralaštvo je lirsko, a iza površinske jednostavnosti krije se stradalno poimanje sveta. Nalazila je nadahnuće u, reklo bi se, svakodnevnim prizorima: u cveću na simsu prozora, u prazničnom kolaču ili bokalu na stolu. Na platnu poslednje ruske kneginje tako su se našle proste životne radosti u doba svetskih katastrofa. I uopšte nije iznenađujuće što ona slika spokojne prizore dok se nalazi na frontu i svakodnevno se oči u oči susreće sa užasima totalnog rata. Neki nazivi njenih dela iz tog perioda su: «Milosrdna sestra u šetnji», «Jesen u parku» i «Jesenji predeo». Ili dok se na Krimu faktički nalazila u zatočeništvu: «Krimsko cveće», «Drvo u cvatu i čempresi», «Krimski drum». Ili dok se skrivala u kozačkom selu, gde ju je porodila prosta seljanka i pretila joj smrtna opasnost od crvenih: «Tihon sa dadiljom. Stanica Novominskaja», «Usnuli Gurije» – dve slike posvećene njenim sinovima. Dok se nalazila na granici smrti, slikala je radosne prolećne pejzaže sa cvetnim vrtovima i seljankama koje razgovaraju preko ograde. Nikada se ne predajući uniniju, umela je da spozna lepotu u svakodnevnom, bila je zahvalna na svakom novom danu, prosta, skrušena i svetla – tako vidimo kneginju u njenim radovima.
Sledeća etapa njenog stvaralaštva je usledila posle njenog prelazka u Kanadu. Ta severna država ju je podsetila na rodni zavičaj i ona se iznova vraća temi Rusije. Usamljena crkvica, utabani put koji se gubi u snežnim poljima, poznata ruska konjska zaprega sa tri konja – trojka; na platnima vaskrsava omiljena, zauvek ostavljena, ali svejedno omiljena – Rusija. A upaljeno kandilo iznad ikone na jednoj od njenih slika nas podseća na glavnu pokretačku silu u njenom životu uz čiju pomoć je ta krhka, ali hrabra žena uspela da podnese sva iskušenja: «Vera u Boga, kao kod deteta, je bila zlatna nit koja je povezivala čitavo njeno postojanje, osvetljavajući najmračnije stranice njenog života.»
Ana Vedjajeva
S ruskog Aleksandar Đokić,
Pravoslavlje
