Izvor: Politika, 21.Maj.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja oaza skrivene sigurnosti
Porodicu i odnose između različitih generacija u njoj ne treba previše iskušavati u toj njenoj izvanrednoj osobini odolevanja destrukciji i napetostima
Sociolog Pjer Burdije je rekao da generacijski sukobi ne suprotstavljaju starosne grupe razdvojene određenim prirodnim svojstvima, već njihove habituse, stvorene uz pomoć različitih uslova postojanja koji čine da jedni smatraju prirodnim ili razumnim ono što drugi doživljavaju kao nezamislivo ili skandalozno.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U relativno stabilnim vremenima, normalne razlike u generacijskim habitusima imaju svoje podnošljive granice i svode se na onaj uvek pomalo dramatičan odnos između očeva i dece. Ali u prelomnim istorijskim periodima, kakvima obiluje druga polovina 20. i početak ovog veka, javlja se kriza u horizontu svih očekivanja, jer je funkcionisanje jednog načina davanja odgovora na određene društvene situacije ugroženo, a drugi još nije izgrađen.
Nemogućnost razumevanja problema kod starije generacije potiče iz nemogućnosti odbacivanja svoje prošlosti i presvlačenja svog habitusa-odela. Burdije ovim povodom citira Dirkema: „U svakom od nas, u promenljivim razmerama, leži jučerašnji čovek koji, po prirodi stvari, preovlađuje u nama jer je sadašnjost neznatna naspram duge prošlosti tokom koje smo se formirali i iz koje proističemo.“
Porodica je tu najosetljiviji rezonator odjeka promena. U tom svetlu, međugeneracijski odnosi poprimaju obeležja ne samo nerazumevanja već potpuno suprotnih pristupa ključnim problemima postojanja. Posmatrano na generacijskom nivou, osećanje krivice je nesumnjivo jako izraženo kod roditelja čija deca danas ulaze u fazu zrelosti i sama postaju roditelji, dok nejasno osećanje identiteta postoji kod mladog pokoljenja. Ove dve generacije, kojima se približava treća, današnjih tinejdžera, jednostavno ne dele više zajedničko iskustvo, niti dele ista uverenja. Osećanje krivice je starijoj generaciji donekle i nametnuto jer nisu postigli više nego što su postigli, a mlađa generacija ne može ni toliko da postigne (legalnim putevima). Iza toga stoje, naravno, duboki socijalno-kulturni potresi i lomovi, kao odjek globalne krize i specifične krize ovog društva.
U svakodnevnoj komunikaciji različitih generacija u porodici se međugeneracijska napetost izražava i na leksičkom planu. Postoji čitav niz novoskovanih izraza kojima se, slobodno se može reći, omalovažava celokupan habitus generacija koje se ne snalaze u novonastalim promenama.
Ipak, porodica kao „totalni fenomen“ ostaje i prva i poslednja oaza jedne skrivene sigurnosti, pod uslovom da u nju nisu spolja prodrli oni elementi destruktivnosti koji potresaju globalno društvo, a njena otpornost na to zavisi od porodične tradicije, obrazovanja i stepena očuvanosti kohezije i solidarnosti. Anđelka Milić je u pravu kada kaže: „Upravo zbog ovog svojstva ’totalnog fenomena’ koji se temelji ne samo u funkcijama već u odnosima koji se u porodici uspostavljaju, porodica ima retku osobinu da uspeva da funkcioniše i opstoji i onda kada sve društvene grupe i organizacije trpe najveću dezorganizaciju.“
Međutim, porodicu i odnose između različitih generacija u njoj ne treba previše iskušavati u toj njenoj izvanrednoj osobini odolevanja destrukciji i napetostima. Što pre globalno društvo izabere svoj pravi put, što pre zameni neke preživele kulturne obrasce i postavi temelje za izgradnju habitusa koji neće biti u suprotnosti s nekim etičkim principima, i porodica će obnoviti svoje zaštitne i kreativne funkcije.
Sociolog, naučni savetnik (u penziji)
Miloš Nemanjić
objavljeno: 22.05.2012.
.jpg)
