Izvor: Blic, 31.Okt.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja godina istorije
Poslednja godina istorije
Jednom sam negde pročitao da naša spoljašnjost doista odslikava lik Gospodnji, ali da je našu unutrašnjost stvorio neko drugi - napisao je David Albahari u svom najnovijem romanu 'Pijavice' objavljenom upravo za ovogodišnji, jubilarni Sajam knjiga u Beogradu (izdavač 'Stubovi kulture'). Naslovna reč 'pijavice' u romanu ima više značenja, a o tome da li to zapravo neko nekom u slast ispija krv, Albahari za 'Blic' kaže:
- Pijavice su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << krvopije, u to nema sumnje, ali nekada, kada su korišćene u medicinske svrhe, bile su viđene u dobrom svetlu. Ima takvih dvostrukih stvari i bića - nekome su dobri, drugima su zli. U mom romanu negativni aspekt je prisutniji i odnosi se na one koji se, poput nekih pijavica, napajaju na izvorima zla. Zlo o kojem je reč jeste zlo netolerantnosti i predrasuda koje je svugde isto, bez obzira na to gde se junak romana nalazi. Radnja romana smeštena je u 1998. Zašto baš u tu godinu?
- Kao nekome ko je taj period ipak pratio sa daljine, ta godina mi sada deluje kao poslednja godina jednog istorijskog segmenta. Godinu dana kasnije doći će do bombardovanja koje nije samo nepovratno izmenilo pejzaž, već i ljude. Stoga, 1998. vidim kao godinu u kojoj su sve unutrašnje tenzije, i u našem društvu i među ljudima, dostigle vrhunac. I moj prethodni roman 'Svetski putnik' smešten je u tu godinu. Na neki način, osećam da je to poslednja godina o kojoj - kao neko ko nije iskusio samo bombardovanje - još imam pravo da pišem. Junak romana, u specifičnom psihološkom stanju, odlazi ili tačnije iseljava se u inostranstvo. Koliko zapravo u romanu ima autobiografskog?
- Ovaj roman nije autobiografski, a i razlozi za odlazak junaka romana su drugačiji od mojih. Ono što junak deli sa svojim autorom jeste nešto što bih nazvao 'pogledom sa daljine'. Junak je dovoljno daleko da ne strepi od bilo kakvog napada, ali ipak dovoljno blizu da strepi od toga kako će se razumeti njegove reči. To je njegova i moja jedina zajednička strepnja.
Moglo bi se reći da je sem ličnosti jedan od junaka sama stvarnost žestoko obeležena elementima paranoje. Ili je uistinu paranoja postala stvarnost?
- Paranoja uvek predstavlja dvostruku igru: možete verovati onome ko vam o njoj priča, a možete i da ne verujete, ali to ne znači da mreža paranoje ne postoji doista oko njega. Ima i onih koji paranoju shvataju kao jednostavnu povezanost svih stvari. Neko je jednom rekao da je možda strašno misliti da je sve povezano sa svim, ali da je još gore smatrati da ništa nije povezano ni sa čim. U tom drugom slučaju paranoja se odjednom pojavljuje kao utočište duha. U slučaju mog junaka ona je i stvarna i nestvarna, a na čitaocu je da se prikloni jednom ili drugom tumačenju. Tretirate i izvesna teološka pitanja očigledno veoma bitna ne samo za junake romana već i za vas. Koliko su ona danas bitna savremenom čoveku ili koliko ih je on svestan?
- Ono što može da deluje kao suočavanje sa teološkim pitanjima zapravo je pokušaj junaka romana da shvati mističan svet jevrejske kabale. S obzirom na to da on nije vernik, odgovori mu očigledno izmiču. Zaveden navodnim mogućnostima praktične kabale, on ne shvata da je za ulazak u kabalistički svet potrebna ista religijska privrženost kao i u redovnom religijskom sistemu. Onog trenutka kada pokušate da preskočite redosled stvari, ulazite u senovita granična područja u kojima je sve moguće. Nisam vernik i ne umem da odgovorim na vaše pitanje, ali je izvesno da je svima potrebno više duhovne čistote. Pred sam kraj romana napisali ste: 'Sve češće pomišljam da se naš život u suštini sastoji od skupa propuštenih prilika, među kojima se nađe i neka iskorišćena...' Da li mi to završavamo u nihilizmu?
- Junak mog romana nije simbol svakolikog čovečanstva. Uveren da se približava kraju životnog puta, on jednostavno pokušava da sažme svoj život i vidi, kao što mnogi od nas vide, da je nepovratno propustio mnoge dobre prilike. Pretpostavljam da je to upisano u našu sudbinu i da tom osećanju ne možemo da umaknemo. Možda je onaj naš neveseli Tvorac i hteo da očajavamo na kraju života, ko to zna? Izbor je ipak naš i mi sami određujemo da li ćemo žaliti za propuštenim prilikama ili se mirno prepustiti spokoju. Moj junak možda zbog toga navodi reči junaka Foknerovih 'Divljih palmi': 'Između ništavila i bola izabraću bol.' Bol je, ponekad, ipak bolji. Tanja Nježić
