Izvor: Politika, 16.Jun.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle rata
Vojska terorista u Iraku, ipak je nešto novo. Oblik nasilja koji eskalira kao značajan oružani verski fanatizam i izazov državnim snagama
Nije lako odoleti iskušenju i zaobići rektora Miću. Čovek jeste tema, dušu dao i za Koraksa i za Nušića. Idealan književni lik za nekog novog Ilju Iljfa i Jevgenija Petrova. Ostap Bender, Ivan Cvijović i Arsen Lupen, sve to ispod jedne kože.
Ali, ipak, nimalo ne sumnjam u njegov opstanak, akademski i vlasnički. Mića >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ume sa svima, ima više urnebesnih života i svakako će preteći, na radost i uz zabavu naše estradne javnosti.
Što se mene tiče, dosta o njemu. Razapet je na krst, i svako može da baci kamen pre rektorovog vaskrsenja.
Dok se Srbija bavi akademskim nastranostima i pokušava da uredi svoju razroku spoljnu politiku, terorizam se oglašava u svojoj gerilskoj varijanti. Naš list piše u broju od petka da džihadisti kreću na Bagdad. Nema ih mnogo, ali su surovi i vojnički dobro organizovani. Njihova brutalnost i nemilosrdne likvidacije izazivaju strah, paniku i užas. Upravo tim redom. Nasilje je samo sredstvo za distribuciju masovnog straha, medijsku agresiju i najavu islamističke političke platforme (džihadski kalifat).
Teroristi u obliku strašne vojske, koji napadaju Irak, marketinški pripadaju Al Kaidi, koja inače ne postoji kao homogena organizacija, ali kao ideja svakako da. Šta je u osnovi te ideje, uglavnom je poznato, mada je teroristička armada u Iraku (Idil), po surovosti nadišla svoju maticu. Dakle, mnogo je više fanatizma, i mladih, relativno nedavno regrutovanih fanatika.
Zauzimanje čitavih gradova, egzodus njihovih stanovnika i strah u metropoli Iraka, dovodi u pitanje strategiju globalne borbe protiv terorizma. Velike sile, koje su i njegove strateške mete, nisu u stanju da se dogovore oko prihvatljive definicije terorizma. Ali, ta okolnost ne menja mnogo stvari. Državno nasilje protiv fanatičnog sejanja straha neselektivnim udarima, ne daje dovoljno valjane rezultate. Ovde bi mogao da bude dobar primer rimskog diktatora Kaligule i savetnika nekoliko careva, Agripe. On ih je valjano savetovao, i tako nadživeo i njih i njihovu ubilačku surovost. Pa je, po legendi, Agripa rekao Kaliguli: „Cezare, ti možeš da ubiješ koga god želiš u carstvu, ali jednoga nećeš moći!”
„A koga to?”, pitao je navodno Kaligula.
„Onoga koji će doći posle tebe.”
Amerikanci su dugo tražili Osamu bin Ladena. Bio im je potreban kao najveći neprijatelj, čovek koga su učili zanatu, a on im se odmetnuo, kao simbol Al Kaide. Kao neuhvatljivi fanatik, mudriji od svojih gonilaca, čovek koji je preživeo mnogo svojih smrti, mit koji će nadživeti svoje likvidatore.
Našli su ga i ubili u akciji koja se pretvorila u spektakl masakra, direktno prenošen u Beloj kući. Bio je to trijumf, skoro euforično olakšanje Vašingtona, uverenje da je borba protiv terorizma praktično završena, jer je nestao onaj od koga sve zavisi. Bez koga se organizacija ruši kao da je ostala bez temelja.
Ništa pogrešnije od toga.
Ubijen je Ocama, ali ne i vođa Al Kaide. Pojavio se novi lider, mlad i obrazovan, opasniji od svog već ostarelog i rezigniranog prethodnika. On preti Americi, govoreći da će u odnosu na njegove poduhvate koji slede, 11. septembar 2001. izgledati kao običan lokalni vašar.
I to je, naravno, model distribucije straha na prostoru gde se strah najuspešnije i najlakše širi. Amerika jeste osetljiva na uverenje u svoju unutrašnju neranjivost, a na rane odgovara više emocijama i prekomernom silom nego razumom. Intervencija u Iraku jeste katastrofalni raspored politike i sile, primer loše upotrebe snaga kad su već upotrebljene, i davno potrošenog marionetskog oblika „posleratnog” političkog ustrojstva.
Pokazalo se da vreme „iza rata” za Irak nikada nije došlo, te da je Amerika nemoćna u bilo kakvoj eksploataciji haosa koji je sama stvorila.
Islamski militanti, koji su ratovali u Siriji, dokazuju svetu da za njihov oblik nasilja ne postoje granice, niti razuman odgovor „legitimne sile”. A to bukvalno znači da državni teror ne može ništa terorizmu, i da se moraju tražiti sasvim novi modeli, ako već nije kasno za to.
Šezdesetih i sedamdesetih godina teroristi su bili manje surovi i nešto selektivniji. Znalo se ko su „zvezde”: Iljič Ramirez Sančez, poznatiji kao Karlos, Lejla Kaled, Andreas Bader, Urlike Majnhof, Šakal (nekoliko terorista je koristilo taj pseudonim), grupa iz italijanskih Crvenih brigada, ubice Alda Mora.
Danas, teroristi su oni koji su obučeni za jednokratnu upotrebu. Eksplodiraju zajedno sa svojim štapinima, i kao da nisu ni postojali. Vođe se pojavljuju retko, snimajući svoje izjave u skrovištima.
Vojska terorista u Iraku, ipak je nešto novo. Oblik nasilja koji eskalira kao značajan oružani verski fanatizam i izazov državnim snagama, koje se teško nose sa tako žilavim borcima. Ali njihov opstanak bez medija nije moguć, jer će oni (mediji) preneti svaki užas koji je posledica nasilja. Iz prostog razloga, jer se tako nešto ne može prećutati.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 16.06.2014
