Izvor: Politika, 25.Maj.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle potopa
Ovoga puta moramo se uzdati u najbolje. To znači – u same sebe. Sav taj bogati svet nestaće kao reka koja se vraća u svoje korito. Kada na površini ostanemo sami, hoćemo li ponovo biti posvađani
Poludela voda odnosila je sve pred sobom na svom zacrtanom, hipnotičkom putu užasa. Kiša je lila danima, kao da je Svevišnji sipao cisterne vode na Srbiju. Obrenovac, grad koji proizvodi svetlost, progutao je mrak! Kao da je univerzum u psihodeličnom stanju usisao čitavo industrijsko >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naselje koje živi od džinovske termoelektrane.
Oko gradova i ljudi nije nadolazila voda. Bila je to smrt koja ih poziva da skoče pravo u nju. Ako to ne učine sami, ona će stići kao strašni sud i potopiti ih…
Potom se i zemlja pobunila, uznemirila. Brda su počela da se tresu, proradila su klizišta i odroni…U Krupnju se čovek oseća kao da je ušao u zonu atomskih proba. Nekoliko metara blata nataloženih po putevima pretvorilo se u prašinu.
Noći su mračnije od mraka, a dan svaki sivlji od onoga koji sledi. Ostale su samo duboke brazde reke koja je došla s planine i ostavila svoj otisak u kamenu, gde voda još kaplje, kao da jauče… Crna jezera se ne povlače…
Niko ni ne pomišlja da će za koji dan juni, da počinje leto…Ciklon koji je uništio Srbiju nazvan je Tamara. Kakvi su to umovi koji ciklonima što uništavaju svet daju lepa, ženska imena?
Voda se povlači, a razaznaju se lešine stoke i psi koji trče bez laveža. Očajni starci lutaju i plaču,ali im iz očiju ne izbijaju suze, već su to grimase iskonskog bola.
Gradovi poput Obrenovca ili Krupnja prekriveni su tonama blata. Kuće su izvađene iz temelja i razbacane po okolini, kao iščupani zubi staraca.
Da, to su bile poplave koje su uništile Srbiju. I ništa posle potopa neće biti isto. Ni zemlja, ni ljudi, ni vlast. Najmanje me je briga za ove treće. Bolje bi im bilo da, umesto što hapse rijaliti-šminkerke sa usnama naduvanim na pet atmosfera zbog širenja panike na društvenim mrežama, budu pragmatičniji. Poput, recimo, vaterpoliste i ministra Vanje Udovičića.
Vanja ume da pliva u vodi. To je, zapravo, njegovo prirodno stanište, a ne zgrada vlade. Vanja je, naime, predložio da se zakonski reguliše volonterski rad i vrate radne akcije.
Biće to, izgleda, postpoplavni nju-dil. Zaista, šta bi falilo našoj razmaženoj dečurliji da, pošto su se dobro pokazali na nasipima, krenu da podižu nove gradove? Ako je kroz brdovitu i opustošenu Bosnu, 1946. godine, tadašnja napredna omladina izgradila prugu Brčko–Banovići za nešto više od godinu dana, a onako, uz put, podigla 22 mosta i prokopala dva džinovska tunela, zašto nešto slično ne bi mogli da učine neki novi klinci?
Nekada je Miroslav Krleža rekao: „Nije ovo prva pruga na svijetu sigurno, ali je prva koju su izgradila djeca”.
Nemaju radne akcije veze ni sa socijalizmom, ni s ideologijom, ni s Titom, mada je jedan novi na vidiku i čitava bivša Juga bi ga rado unapredila u maršala. Vedrana Rudan je to već učinila, ali videćemo šta o tome misli Nole.
Skeptici koji su nekada klicali onom starom maršalu na radnim akcijama, a kasnije su doživeli neoliberalno prosvetljenje, uvideće kako nema bolje ideje jer se ovoga puta moramo uzdati u najbolje. To znači – u same sebe!
Poplava nas je uništila, ali nam je makar održala jednu lekciju. Razume se da ne mislim na Amfilohija koji je izvukao zaključak da nam je priroda učinila sve ovo po spisku jer smo navijali za bradatu Končitu.
Nisu ni nebeski gnev zbog bradate žene, ni američki famozni HAARP harpovali naše lude glave da bi se pokazalo kako smo, u biti, jedna sjajna ekipa, ali sa ozbiljnom, kolektivističkom falinkom: da se u uslovima normalnosti – ponašamo nenormalno. I obrnuto. Kada nastupi ludilo, mi trenutno ozdravimo!
Hoćete dokaz? Eno ga, narodnjak Keba. Do pre neki dan je dokazivao da nije Rom tako što se izuvao na Pinku i pokazivao taban, kao dokaz da je beo. Danas je u svoje kuće udomio, obuven, dve unesrećene porodice. Komedijaš koji se, na poplavnom talasu, pretvorio u ljudinu. Tipičan naš čovek, kome treba jedna solidna kataklizma da ga urazumi.
Zašto treba da se tako nešto dogodi pa da odjednom sva dobrota pokulja iz nas? Prijaju telegrami podrške prve lige Holivuda, od Kevina Spejsija do Benisija del Tora. Hvala Kristijanu Ronaldu i Realu za razglednicu koju su nam poslali i neka nam dugo poživi Karl Bilt.
Ali, mi nemamo nikoga drugog, osim nas. Već nas je Kristalina Georgijeva, evropska komesarka za krizne situacije, briselska madam Šojgu, koja je došla u Beograd u Beograd odmah po poplavnom talasu, u to uverila. Najpre nam je obećala milijardu evra. Nama su se zenice automatski raširile, a usta otvorila. Međutim, ostala nam je takva grimasa izbuljenog šarana, izvađenog iz akvarijuma i stavljenog na tiganj.
Ispostavilo se, naime, da je gospođa pogrešila. Bio je to fond solidarnosti EU za prošlu godinu. Ove godine, briselska kasa za pomoć je poluprazna ili polupuna, zavisno od toga kako je posmatrate: kao evrofanatik ili kao evroskeptik.
Ako na kraju dobijemo nekoliko desetina miliona evra iz Brisela, a navijam da mi, Bosna i Hrvati podelimo tih pola milijarde, ima da pevamo. Trebalo je da prođe četiri dana, da dođe čovek iz EBRD-a i lepo nam objasni da ćemo dobiti kredite za pomoć, ali povoljne. Biće to niska kamata, za srpskoga brata!
Tako se, kao što obično biva, ispostavilo da su Nole, pa za njim Deki Stanković i još mnogo sportista sa ove i one strane Drine već poslali više novca nego sav taj silni glomazni aparat sila i supersila.
Rusi se ne računaju. Oni su, po tradiciji, odmah stigli sa svojim specijalcima iz Ministarstva za vanredne situacije i stacionirali se u najkriznijim žarištima. Za njima su došli, tiho, braća Belorusi, se ekipom komandosa-spasilaca.
Ali brže od svih njih dotrčali su ovi naši: spasilačke ekipe Montenegrina, Makedonaca, Slovenaca, Hrvata, Bosanaca…
I ta Norveška je neka čudna zemlja. Pitam se, da pametni Skandinavci nekada nisu živeli ovde, pa zbrisali tokom nekakvog velikog rata? Kako god bilo, ti ćutljivi ljudi nas ničim ne uslovljavaju, a daju kad je najteže. Pa opet ućute.
Ali, naići će, negde daleko, nove poplave. Protrešće neku sirotinju jaki zemljotresi. Ostaćemo ponovo sami. To je naš usud. Svi mi, koji se u pravilnim istorijskim razmacima tako žestoko pokrvimo, sada se, kao promrzli nesrećnici, zajedno grejemo pored logorske vatre.
Imaju li zrno mudrosti ljudi zapadnog Balkana, Jugosfere ili teritorije koju sada krstimo različitim birokratskim imenima, samo da je ne bismo nazvali onakvom kakvom smo je nekada voleli, pa da shvate da na kraju balade ostajemo, po pravilu, bez igde ikoga – ubogi, svadljivi i tako neodoljivo blesavi?
Da, takvi su zakoni iskonske, divlje prirode. Sav taj bogati svet, koji obećava ogromnu pomoć, nestaće kao reka koja se vraća u svoje korito. Kada na površini ostanemo sami, hoćemo li ponovo biti posvađani?
Mora li tako biti zauvek? Nailaziće ponovo velike vode, kako bi nas priroda, s vremena na vreme, podsetila na ljudskost u nama. A onda će se povući i ostaviti nas same sa sobom, uzalud se nadajući da ćemo konačno da odrastemo.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 25.05.2014.
