Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posle bitke koje nije bilo
Nije sasvim nepopravljivo, ali biće potrebno mnogo snage i truda da se barem ublaži šteta
Umetnost je još jednom išla ispred života, odnosno satiričarska imaginacija ispred naše otužne političke i društvene stvarnosti. Naime, pre nedelju dana Voja Žanetić je objavio tekst „Kompromisna rezolucija 2488” u kojem je „vizionarski” i izuzetno duhovito nagovestio pravac u kojem će se priča o srpskoj rezoluciji u Generalnoj skupštini razvijati.
E, sad. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ova aklamativno usvojena, revidirana, „popravna” srpsko-briselska rezolucija nije baš identična onoj Žanetićevoj, ali smisao joj je, da se ne lažemo, bio više-manje isti. „Prijateljski pritisak” evropskih i drugih prijatelja dao je očekivane rezultate. S tim da će združene „evrosnage” reći kako su u poslednjem času Srbiju vratili sa ruba ambisa do kojeg ju je dovela Jeremićeva politika konfrontacije sa „svetom”, dok će neke profesionalne patriote i sada opet tvrditi kako je to sve bila farsa i od početka sve planirano i dogovoreno sa strancima. Kao da bi Hejg i Vestervele dolazili (i Bajden telefonirao) radi učestvovanja u nekoj maskaradi i davanju alibija. Ma kakvi. Ozbiljno smo ih bili zabrinuli i iznervirali, zato su pritisnuli tamo gde je najvažnije i najtanje – a tanko je skoro svuda. I Tadić se slomio. Jeremić je ispao tek pomalo nestašni đak i nevoljni izvršilac njegove politike. A „telefonska sednica vlade” bila je samo prazan ritual, pomalo nalik na one Miloševićeve, kada je trebalo skinuti ili makar podeliti teret neprijatne odluke.
Sportske borbe, uspesi i neuspesi poslednjih dana malo su prekrili gorak ukus koji je ostao u ustima nakon zasedanja Generalne skupštine 9. septembra. Stručnjaci znani i neznani pozdravili su „sporazum sa EU”, „novo partnerstvo” i „zajednički predlog 28 evropskih zemalja”. A nova „Farma” i „Veliki brat” daće takođe svoj doprinos projektu ciljanog zaborava. Ali nisam sasvim siguran u uspeh. Pretrpljeno poniženje, slično fizičkim povredama, zna da boli čak i više onda kada se rana malo ohladi i kada prođe prvi šok.
Bila je to prilika da na najvećoj svetskoj pozornici pokažemo da smo autonomni subjekt, koji se u granicama svojih moći principijelno bori za sebe i za svoje interese, a pokazalo se da smo slabi i jadni, da se povijamo pod svakim jačim pritiskom i pretnjama. Strašno je bilo gledati kako te večeri u Generalnoj skupštini svako na ovaj ili onaj način nešto govori. SAD, Turska, Albanija i Peru su snažno podržavali kosovsku nezavisnost, dok su Kina, Rusija, Indija, Brazil, Venecuela, Azerbejdžan, Iran i Indonezija više ili manje eksplicitno govorili o suverenitetu i teritorijalnom integritetu kao temelju međunarodnog prava. Samo mi nismo rekli ništa. Sem što smo, po cenu svog obraza i samopoštovanja, spasavali obraz i jedinstvo EU, i što smo zapadne zemlje na čelu sa SAD poštedeli neprijatne konfrontacije i mogućeg poraza u najvećoj svetskoj političkoj areni.
Doduše, Jeremićevo insistiranje da sednica ne može da počne dok se u sali u nedefinisanom statusu nalaze predstavnici „Kosova”, kao i pomenuti naknadni govori i izjave značajnih zemalja koje su nas (in)direktno podržavale malčice su u očima običnih gledalaca popravili mučan utisak, ali nikako ne mogu da promene prirodu i suštinu događaja.
Ne znam da li nam je za uzvrat nešto obećano i da li će nešto od tog obećanog biti ispunjeno. Ali znam kako sada delujemo i kako će nas od sada tretirati. I znam da u dogledno vreme sigurno nećemo imati priliku da nas u razmaku od samo par dana u Beogradu pohode ministri spoljnih poslova Nemačke i Britanije (plus večera sa Ketrin Ešton u Briselu).
U svakom slučaju, teško mi je da zamislim kompenzaciju koja bi bila adekvatna uloženom, to jest, žrtvovanom nacionalnom dostojanstvu i integritetu. Dobro, evrobirokrate će nas ovih dana malo pomaziti po jagnjeće pognutoj glavici (znate ono kako se miluju pitomi papkari) i verovatno će neko nekome dati nalog da se iz neke fioke izvuče i nekome prosledi naša EU kandidatura. Ali to su sve marketinško-političke trice. Hoće li nas ubaciti u voz sa Islandom i Hrvatskom, ili makar dati konkretan vozni red za priključenje? Hoće li popustiti pritisak i pretnje „olujom” na sever Kosova? Hoće li se malo primiriti razgoropađeni muftija Zukorlić? Da li će se raspustiti klub zapadnih „prijatelja Sandžaka”? Da li će Čedomir Jovanović nastaviti „principijelno” da se meša i arbitrira u sukobu unutar islamske verske zajednice?
Ne, to zaista nije bio „častan poraz”. Nije bio ni „borbeni remi”, još manje „uspeh” i „pobeda” kao što su, doduše, bez velikog entuzijazma i više onako reda radi, pokušali da predstave neki domaći mediji. Dakle, kapitulacija – mada ne baš potpuna i bezuslovna. Nije sasvim nepopravljivo, ali biće potrebno mnogo snage i truda da se barem ublaži šteta. Bio je ovo šamar koji ne može da vas bar malo ne zaboli bez obzira na stranačko i političko opredeljenje. Javno odustajanje od ambicije da se barem pokuša biti subjekt odlučivanja o samom sebi i sopstvenoj sudbini. To je udarac koji je gori, trajniji i bolniji od svih neposrednih političkih posledica.
glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 14.09.2010.
