Izvor: Politika, 10.Okt.2013, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruke koje niko nije čuo
Posle toliko godina nemušte prakse kuloarskog i partijskog kadrovanja u kulturi, čuli smo najzad reči koje se tiču značaja i izgubljenog digniteta kulture
Zapanjujuća je tišina koja vlada u kulturnim krugovima posle nekoliko nedvosmislenih poruka koje su u javnost stigle iz novog ministarstva kulture. Naročito ako se ima u vidu da smo – kako su svi spremni da tvrde – dobili pravog čoveka na mestu ministra. Osim dva teksta Radmile Stanković u „Ninu”, jedne izjave >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << aktuelnog upravnika Narodnog pozorišta Dejana Savića (povodom neodržanog sastanka UO Narodnog pozorišta), i jednog reagovanja Ivana Medenice (u Kulturnom dodatku „Politike”), niko od kulturnih poslenika nije se oglasio. Otkud ova „muka s rečima“, suprotna poslovičnoj elokvenciji sveta iz kulture. Da li su poruke bile nejasne? Ili nisu dovoljno glasno saopštene? Sumnjam. Sve institucije, sve i jedan institucionalni i vaninstitucionalni pojedinac, koji na ovaj ili onaj način živi od kulture, s nestrpljenjem su očekivali prve reči novog ministra.
No, te prve reči kao da nisu ispunile očekivanja. Da podsetimo: posle dramske pauze od nekoliko dana pojavila se najava ministrovog obraćanja u listu „Nedeljnik“ pod naslovom „Zašto sam ušao u vladu“. Ali u „Nedeljniku“ je, umesto željno očekivanih vesti o tome koga ministar smenjuje a koga postavlja na mestu upravnika ove ili one institucije, objavljen njegov govor u Ujedinjenim nacijama od pre skoro pola godine. Razočarani manjkom informacija, mnogi tekst nisu do kraja ni pročitali. A trebalo je. Posle toliko godina nemušte prakse kuloarskog i partijskog kadrovanja u kulturi, čuli smo najzad reči koje se tiču značaja i izgubljenog digniteta kulture. Da li je moguće da u njima nije prepoznat programski koncept novog ministra? „Kad zataji sistemska podrška kulturi cveta njen surogat u vidu industrije zabave“, kaže Tasovac. „Samo one institucije kulture koje sebi omoguće finansijski opstanak, slobodne su da usmere svoje strategije ka svom izvornom cilju, prezentaciji umetnosti i duhovnog nasleđa; to je njihovo pravo, koje je usko povezano i s obavezom da se rasterete sopstvenih predrasuda.“ Umesto debate za koju je ovim rečenicama otvoren prostor, usledio je muk. Po kuloarima se šaputalo da u izjavama novog ministra nema ni pomena o povećanju procenta izdvajanja za kulturu. Iako je u govoru stajala i rečenica da je „kultura nezamenjiv motor razvoja“, u pitanju šta je starije – ideje ili novac, niko nije našao razlog za pokretanje rasprave.
Ne mogu da prihvatim kao ozbiljne priloge debati nekoliko opaski kako bi ministar na primeru Narodnog pozorišta mogao da pokaže šta zna i ume. Da najmnogoljudnija kulturna institucija u Srbiji zaslužuje temeljnu rekonstrukciju jasno je svakom od nekoliko stotina zaposlenih, ali o tome ne mogu uzgred da govore oni koji s Narodnim pozorištem ili nisu želeli da sarađuju, ili su u njemu bili angažovani (u nekim slučajevima na rukovodećim mestima), a, uprkos bučnim najavama, ništa nisu uspeli da promene.
Pitanje ko je upravnik manje je važno od pokušaja da se definiše sadržaj pojma „narodno pozorište“ danas. Samozvani reformatori beogradskog Narodnog pozorišta mogli su o ovome da se obaveste da su se udostojili da prisustvuju predavanju Dragana Klaića „O nekim elementima evropskog pozorišta danas“. Naš renomirani teatrolog posetio je i analizirao na desetine pozorišta u Evropi i konstatovao krizu modela repertoarskog pozorišta – jednog eminentno evropskog izuma. Pozorište koje iz večeri u veče igra različite predstave neminovno uvećava broj angažovanih umetnika i radnika. Iz Klaićevog predavanja, proizlazi da je narodno pozorište samo deo problema koji je sadržan u fenomenu repertoarskog pozorišta. A takva su kod nas sva. Brodvejski model pozorišta koje godinama izvodi jednu te istu predstavu neodrživ je u malim sredinama kakve su naši, pa i najveći, gradovi.
Posebno je pitanje šta bi nacionalni teatar – čedo nacionalne države trebalo da bude danas, u vreme ograničenih suvereniteta država. U našem slučaju, značaj nacionalnih kulturnih ustanova bio je i ostao veći nego u velikim zemljama. Dok u državama „stare Evrope“ nije bilo potrebe da se narodno pozorište ili muzej tretiraju drugačije od nacionalnih sportskih reprezentacija, u slučaju malih zemalja poput naše bilo drugačije. Ponos zbog učešća u borbi za nezavisnost i briga o narodnom suverenitetu našli su mesta u osnivačkim aktima ovih ustanova.Iz rumunskog narodnog pozorišta „Jon Luka Karađale“ ističu da je ova institucija „od početka, 1852. godine, bila uključena u promociju nacionalne nezavisnosti i slobode“, a iz Narodnog pozorišta u Beogradu da je ono „živi znak narodne nezavisnosti i zalog za budućnost naroda i njegove veličine“. Gotovo identični tekstovi mogu se pročitati u osnivačkim aktima narodnih pozorišta Bugarske, Češke, Poljske...
Ali šta ove reči danas znače? I kako da se ponovo artikulišu programski ciljevi kulturnih institucija u novim okolnostima? Verujem da su ova pitanja jednako važna kao što je, recimo, pitanje broja zaposlenih u Narodnom pozorištu (od kojih bi većina prošla najrigoroznije provere ne samo lojalnosti nego i radne sposobnosti) i koji pojedinac će biti upravnik. Pozvani smo na debatu koja ne mora da se završi kada kadrovska pitanja budu rešena.
*Dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu
Slavko Milanović
objavljeno: 10.10.2013
