Izvor: Politika, 28.Okt.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruka sa Arlingtona
Zašto na najpoznatijem američkom groblju nema mesta za Ričarda Holbruka i šta to govori o današnjoj Americi
,,Peterson, ambasador Sjedinjenih Država – Jugoslavija, Gvatemala, Švajcarska.” To je sve što je uklesano na nadgrobni spomenik pored koga prolazi većina od oko četiri miliona godišnjih posetilaca najčuvenijeg američkog groblja, rasprostrtog na oko 250 hektara pobrđa na desnoj obali reke Potomak, preko puta Bele kuće i drugih znamenitosti američke prestonice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Drugi sused groblja je Pentagon, sedište američke oružane sile. Arlington je nacionalno vojno groblje, gde je među blizu 350.000 spomenika vojnicima i neveliki broj onih koji označavaju poslednje konačište dva predsednika (Kenedi i Taft), nekolicine diplomata poput Petersona (ambasador u Jugoslaviji bio je 1944), trojice sudija Vrhovnog suda, ali i 14 novinara, jednog muzičkog genija (Glen Miler), pa i najuspešnijeg profesionalnog boksera svih vremena, Džo Luisa.
Nedavno je u jednoj kolumni ,,Njujork tajmsa” obelodanjeno da je krajem 2011. odbijena molba da grobno mesto u Arlingtonu dobije još jedan diplomata, ambasador i specijalni izaslanik dvojice američkih predsednika (Klintona i Obame), poznat inače i kao ,,balkanski buldožer”. Dakle Ričard Holbruk, koji je preminuo u decembru 2010.
Zahtev je podnela njegova udovica Keti Morton, a njenu inicijativu je podržala pokojnikova lična prijateljica i profesionalna družbenica Hilari Klinton, dok je još bila šefica američke diplomatije. ,,Malo je diplomata u istoriji ostavilo tako dubok i trajan uticaj na kurs rata i mira kao Ričard i malo je civilnih vođa toliko dosledno podržavalo vojsku SAD”, napisala je, između ostalog Klintonova predlažući da se večnom kućom u Arlingtonu Holbruku oda još jedna počast.
Navela je i pokojnikove zasluge za Dejtonski sporazum (ali kolumnista, Rodžer Koen, kome je stavila na uvid kopiju tog pisma, ne otkriva da li se u njemu pominje i da je on uručio poslednji ultimatum Slobodanu Miloševiću pred početak bombardovanja Srbije 1999). Posebno je ukazala da su njegove diplomatske aktivnosti bile isprepletane sa vojnim akcijama, kao i da je ,,Ričard više puta bio u prvoj liniji fronta, verujući u princip jedna misija, jedan tim”.
U odgovoru sekretara Kopnene vojske Martonovoj, otkriva se da su zahtev podržali ,,neki od najviših funkcionera zemlje”, ali da, uprkos tome, ,,ambasador Holbruk, nažalost, ne ispunjava uslove da počiva u Arlingtonu”, jer je kriterijum za sahranu ili polaganje urne tamo isključivo služenje u vojsci.
Istorijski izuzeci se ne navode. Pomenuti prvi američki ambasador u posleratnoj Jugoslaviji, bio je i armijski major, mada se to na njegovom spomeniku ne vidi. I drugi civili sahranjeni u Arlingtonu u nekom su momentu nosili uniformu, dok se počivšim predsednicima ta počast ukazuje kao vrhovnim komandantima. Pa ipak, u Arlingtonu su i grobovi onih za koje su, intervencijama koje su, za razliku od ove, imale uspešan ishod, načinjeni presedani.
Zanimljivo je da je upravo Holbruk 1996. intervenisao da se u Arlingonu obezbedi grobno mesto za Morisa Lorensa, američkog ambasadora u Švajcarskoj (i bogatog trgovca nekretninama), da bi godinu dana kasnije, kada je otkriveno da je Lorens lagao da se borio u Drugom svetskom ratu, porodica njegove zemne ostatke premestila u Kaliforniju.
Među onima koji su se založili za ovu vrstu posmrtnog priznanja poznatom diplomati bio je i admiral Majkl Malen, načelnik Združenog Generalštaba američkih oružanih snaga u vreme kada je Holbruk bio Obamin izaslanik za Avganistan i Pakistan, izjavivši kolumnisti ,,Njujork tajmsa” da bi stav vojske mogla da promeni samo intervencija Bele kuće.
Tako nešto se, uostalom, već događalo: Klintonova vlada je, sve u svemu, napravila izuzetke za čak 69 ličnosti, omogućivši njihovu sahranu na ,,najsvetijem američkom groblju”.
Obamina Bela kuća u ovom slučaju nije intervenisala, jer za tako nešto, da kažemo našim rečnikom, nije bilo , političke volje. Da li zato što je Holbruk bio simbol Klintonove ere i poslehladnoratovske Amerike kao bezobzirne imperijalne sile, ili zato što za Obamu ,,buldožer” nije više sredstvo za rešavanje spoljnopolitičkih kriza i međunarodnih problema, može samo da se nagađa. Ali ono što se pouzdano zna, to je da se Holbruk nije uklapao u Obamine vizije diplomatije, da je bilo i izvesne lične netrpeljivosti novog predsednika prema prijatelju i važnom saradniku nekadašnje rivalke iz predsedničke trke i potonje državne sekretarke, kao i da u vrletima Avganistana nisu pomagali njegovi recepti sa Balkana, ne samo zato što Hamid Karzai nije bio Slobodan Milošević...
Obamin rejting je inače poslednjih meseci veoma nizak: ono što mu se najviše zamera, to je upravo odsustvo reklo bi se ,,holbrukovske” agresivnosti, (Bil) Klintonove diplomatske prevrtljivosti i Bušove spremnosti da olako započinje ratove.
Istorija bi veoma brzo mogla da pokaže da su ove Obamine mane – u stvari vrline.
Milan Mišić
objavljeno: 28.10.2014.
.jpg)
