Izvor: Politika, 06.Dec.2010, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poreklo tajne
Makluanovo globalno selo življe je nego ikad, jer ima koga da ogovara
Pre nekoliko godina neki haker od punih šesnaest godina provalio je u sistem Pentagona, uz mogućnost da slobodno bira iz bogatog menija. Sve moćne flote i bojeve glave bile su na njegovom stolu.
Jedva su ga otkrili i uhvatili, stotinak specijalaca vijalo je žgoljavog pubertetliju, dok je on mirno i očarano gledao u svoj ekran dvoumeći se koga još da „provali”: Ruse ili Kineze.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Zabeleženo je da tokom hapšenja genije nije pružao otpor. Svoj obijački kompjuterski alat lično je ojačao i prikačio nove delove heftalicama, spajalicama i lemilicama, rekavši da su zaštitne šifre za njega bile izvesni dim, kroz koje je prolazio po svom ćefu.
Jednostavno, mali se igrao, i pomerio mozak elitnom timu američkih informatičkih inženjera koji su morali sve da menjaju, znajući da i to ne vredi. Gde god ima bravara ima i obijača. Mada ih je pubertetlija metnuo na teške muke: ni njima ni policiji nije rekao kako radi: „Suviše je prosto, ne biste razumeli!”
Može biti da su ga pustili ili ga zaposlili da začepljuje crvotočine koje su mu se nudile. Ali i to je badava: milioni sličnih buše sve što stignu, izgleda da su sve tajne otišle sa Matom Hari, Rihardom Zorgeom i klasičnim špijunima. Može se sačuvati samo ono što još ne postoji, jer na „pešački” obaveštajni rad niko i ne pomišlja, naprosto jer više nije moguć. Manuelna distribucija tona materijala, bilo u glavi, bilo u džakovima, bila bi urnebesna parodija arhaične špijunaže.
Sve nam to, i još mnogo drugoga, govori „afera koja je potresla svet”, pokrenuta na „Vikiliksu”. DžulijanAsanž, koji je osnovao taj zastrašujući veb-sajt, nalazi se pod crvenom Interpolovom poternicom. Ali ne zbog spektakularnog otvaranja tajne američke diplomatske pošte nego zbog navodnog pokušaja silovanja u Švedskoj. Eto, tako mu se potrefilo, mada je teško pojmiti kad je sve to stigao, to jest da provaljuje po torbama američkih diplomatskih kurira, i da siluje, nigde drugde do u hladnoj Skandinaviji.
U isto vreme, dok izaziva globalne potrese i svađe među neprijateljima a naročito među prijateljima, pokazalo se da „Vikiliks” nema ni evra na računu, te da su se partneri u osnivanju pokoškali po svim pitanjima. Sva je prilika da će se projekat ugasiti zbog finansijske neproduktivnosti. I da će se Interpol, kad-tad dočepati hakera koji je silovao američku diplomatiju. I tajne službe odozgore.
I to je moguće. Asanž je najviše haker, avanturista koji menja mesta boravka, izgled, asketa je pa može dugo bez vode i hrane. Tako da se pitanje novca za njega možda i ne postavlja. Ali šta uopšte taj čovek ima od potresa koji je izazvao?
Osim kratkotrajne planetarne slave – verovatno ništa. To bi značilo da tajnu poštu nije javno razbacao iz koristoljublja. Možda je samo želeo da kaže kako istina nije ono što nam govore sa najviših mesta. Politika ne postoji da usrećuje podanike niti je diplomatija posao ljudi koji imaju urođeni, ali i stečeni višak vaspitanja, delikatnosti i poštovanja za besprekorne lidere koji glancaju svoje biografije na važnim mestima. I takvi odlaze u penziju ili u večne rezidencije bez najmanje mrlje.
U tom smislu, misija Džulijana Asanža je krajnje zanimljiva. On lično nije želeo da kaže ništa. Ali je pokazao da iluziju o diplomatsko-političkoj relativnoj čistoti valja porušiti, kao Kartaginu. Izgleda da je upravo to učinio.
Pokazalo se da je svetska diplomatija puna najnižih podmetanja, nepristojnih, čak primitivnih ogovaranja. Onih mudrosti koje se mogu čuti ispred šumadijskih bakalnica dok se uživa u mlakom pivu. Mnoge od tih ocena ne moraju da budu zvanične, jer su izgovorene u neobaveznom žovijalnom tonu, ali neke jesu. I o liderima i o državama, čime se pokazuje relacija između neizbežnog licemerja i opasne otvorenosti.
Neko je duhovito predložio da se za elektronske podatke uvede nemačka šifrantska mašina iz drugog rata „enigma”, koju su, kao najsavršenije delo te vrste, Britanci zarobili i lako razbili njene mehanički zamršene kodove. Hoće se reći da se tajne više ne mogu sakriti, osim ako ih ne zna samo jedan čovek, koji će ih saopštiti bar svojoj ženi. Izlaz je u nametnutoj diplomatskoj pristojnosti, koja će posle Asanža i njegovog „Vikiliksa” biti neizbežna. Ako se posle svega još neko izlane, pa za lidera konkurentske zemlje odvali da je „budala”, „mafijaš”, par „Betmen i Robin”, „nepouzdan” „izlapeo i zaboravan” „tvrdoglav kao mula” – onda to već nadilazi oblast omaške i prelazi u čistu glupost.
Ima još predloga, na primer da diplomatska prepiska ide otvorenim kodom, a da se tajne, pa i ogovaranja saopštavaju licem u lice, pri čemu je nedopustivo prisustvo više od dvojice poverljivih ljudi.
Naravno da je to neizvodljivo. Svet funkcioniše na neutaživoj radoznalosti čaršije. Makluanovo globalno selo življe je nego ikad, jer ima koga da ogovara. Asanž je još na slobodi, a nebrojene bizarne tajne jure za njegovom sudbinom.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 06.12.2010.
