Izvor: NoviMagazin.rs, 21.Maj.2015, 08:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poništavanje istorije
Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVO) Dragoljub Draža Mihailović i formalno je rehabilitovan, bezmalo sedam decenija posle pravnosnažne presude kojom je osuđen na smrt zbog saradnje sa nemačkim okupatorima u Drugom svetskom ratu.
Sud je utvrdio da suđenje juna 1946. nije bilo fer i da je bilo ideološki obojeno, pa je otuda proglašeno ništavim. Međutim, iako nije reč o političkom pomilovanju, već o pravnom poništavanju presude zbog manjkavosti tadašnjeg >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << procesa, posledice su iste kao da je reč o političkoj rehabilitaciji. Prvo, Mihailović će se ubuduće voditi kao neosuđivan, dakle nevin čovek.
Između ostalog, ukidanjem presude Dragoljubu Mihailoviću vraćena su sva tada oduzeta građanska prava i sa njega je skinuta “anatema” kolaboracionizma. Štaviše, ubuduće svi koji povrede lik i delo đenerala mogu biti kažnjeni za uvredu, ukoliko neko protiv njih podnese prijavu. Što je u uzavrelim strastima baštinika partizanskog i četničkog pokreta sasvim moguće. Takođe, iako nemaju pravo na odštetu, naslednici mogu u procesu restitucije tražiti povratak tada oduzete imovine.
Vrlo je verovatno, napokon, da će ulice i škole ubuduće nositi i ime Dragoljuba Mihailovića, te da će na sve strane nicati spomenici. Možda i na istim mestima gde su do sada opstajali spomenici žrtvama četnika, na primer na Debelom brdu, gde je spomenik Živanu Đurđeviću koga su maja 1943. četnici Nikole Kalabića živog pekli zbog toga što je čuvao ranjene partizane.
Odluka sudskog veća Višeg suda u Beogradu kojim je predsedavao sudija Aleksandar Trešnjev danima nimalo tiho trese i deli Srbiju; ozbiljne i manje ozbiljne deobe toliko su jake da su se, navodno, i u Vladi Srbije razvrstavali na četnike i partizane, uz dva uzdržana. Po istoj liniji svrstani su istoričari – sada sve glasniji pobornici četništva, naspram znatno uzdržanijih partizanovaca – predstavnici stranaka, NVO, pa i pravnici… “Ispravljanje istorijske nepravde”, “Dobijena bitka đenerala”, deo je poruka kojima se zasipa javni prostor.
Nije zgoreg naglasiti i da je među najgrlatijim slavljenicima priznati pravnik Oliver Antić, inače savetnik predsednika Republike Tomislava Nikolića, jedan od najaktivnijih pobornika rehabilitacije i aktivni učesnik u sporu. Što svemu daje posebnu boju, uprkos njegovom objašnjenju da nije bio savetnik kada je proces rehabilitacije započet.
Istine radi, uprkos brojim tekstovima i emisijama, čitava stvar je tek nešto glasnija nego protekle decenije, sve od 2004. godine kada su izmenama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica izjednačeni partizanski i ravnogorski pokret. Nesumnjiva politička skarednost jeste što je ta odista istorijska odluka doneta 22. decembra, na dan kada je socijalistička Jugoslavija slavila Dan armije u znak sećanja na formiranje Prve proleterske brigade NOP-a, Narodnooslobodilačkog pokreta u Drugom svetskom ratu, koji je vodila Komunistička partija na čelu sa Josipom Brozom Titom.
Podsećanja radi, partizani i četnici su izjednačeni na inicijativu Srpskog pokreta obnove, ali “za” je glasalo 176 poslanika iz svih poslaničkih grupa, izuzev Socijalističke partije Srbije i Socijaldemokratske stranke. “Sve” znači tadašnja Srpska radikalna stranka koja je imala i dvojicu glasovitih četničkih vojvoda Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića, Demokratska stranka sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem i pridruženim građanskim listama, Demokratska stranka Srbije, koja je potom dala premijera Vojislava Koštunicu. Napokon, predsednik Srbije nije stopirao zakon.
Iz tog ugla gledano, od svih političara i tadašnje i današnje vlasti, samo Ivica Dačić i Meho Omerović imaju moralno pravo da kritikuju rehabilitaciju Mihailovića i prekrajanje istorije sudskom odlukom.
Ipak, ma koliko diskutabilna bila presuda, a posebno njen učinak, teško da će već svrstana Srbija biti značajnije dublje podeljena. Prosto, dobra polovina nezadovoljna, pa i zgrožena presudom, očekivala je takav ishod. Kao i druga, koja mu se neskriveno raduje. Još žive žrtve i njihovi potomci-svedoci, danas su isuviše marginalizovani da bi se njihov glas dalje čuo. Uostalom, SUBNOR nije dobio mogućnost da u ovom suđenju bude druga strana, a država u liku tužioca nije iskoristila mogućnost “umešača” u sporu, pa je u tzv. jednostranom postupku presuda Trešnjeva&ostalih konačna. Teško je verovati da će je neki vanredni pravni lek promeniti.
Van spora je, međutim, da će u dogledno vreme biti i opipljivijih posledica od sadašnjeg verbalnog nasilja novopobednika. Deo regiona zatečen je odlukom, naročito Hrvatska i BiH, doduše iz sasvim različitih uglova, o čemu pišu Drago Hedl i Vildana Selimbegović.
Rehabilitacija Mihailovića dovodi u pitanje i druge presude kolaboracionistima iz četničkog pokreta, ali i drugih na prostoru bivše Jugoslavije. U Sandžaku već merkaju kako će Aćif-agu pomaziti, Anti Paveliću nije suđeno, ali ovo otvara put za njegovu političku rehabilitaciju. A svi ti procesi nikako ne mogu voditi razrešnici Drugog svetskog i ovdašnjeg građanskog rata u to vreme. Naprotiv, produbiće podele i strepnje.
