Izvor: Vostok.rs, 19.Sep.2013, 16:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poljski kontigent u Avganistanu: rat na velikom drumu
19.09.2013. -
Put broj jedan iz Kabula u Kandahar uvek je privlačio razbojnike i provincija Gazni je u sva vremena bila problematični region. Kada su ovde počeli da uvode red Amerikanci, morao je silom da se raščišćava region transportne arterije od vitalnog značaja.
A 2009. godine provinciju Gazni prema odluci poljske vlade preuzeo je pod kontrolu poljski kontigent. Bilo je jasno – za održavanje reda potrebne su velike snage. Poljski odred na bazi u Gazniju bio je >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << uvećan do 2600 ljudi. U taj broj je ušao i odred specijalne namene Task Fors 49 iz Kandahara. Naredne godine u drugu bazu (FOB Warrior) stigli su poljski specijalci Task Fors 50.
Ali za nekoliko godina situacija u provinciji je pogoršana, i SAD su bile primorane da pojačaju poljski kontigent svojim snagama. Poljski odred je uradio ogroman obim poslova. Ali, kao i kod drugih evropskih kontigenata, Poljaci su kao osnovni problem imali odnos poljskih političara i javnosti prema avganistanskoj kampanji. Političari su doneli odluku da ratuju u Gazniju, ne shvatajući realnu sitauciju i ne slušajući argumente i proračune vojske.
Tako je general Valdemar Skripčak dok je komandovao kopnenim snagama Poljske, još 2010. govorio o situaciji u Gazniju ovako: To što se desilo u provinciji Gazni posledica je strateške greške. Uključujući izjavu o uzimanju ove provincije pod poljsku kontrolu. Mislim da nisu bili izvedeni čak preliminarni proračuni snaga i sredstava neophodnih za izvršenje ovog zadatka. Mada je Amerikance i začudio predlog Poljske, oni su podlegli nagovaranjima naših političara. Verovali su da će poljski kontigent biti dovoljno jak da podržava relativnu stabilnost u toj strateškoj provinciji. Ali po proračunima vojnika, za uspeh misije kontigent je trebalo da bude uvećan za 4500-6000 ljudi. To se nije desilo. Šta više, 2011. godine snage su se podelile – deo TF50 prebačen je u bazu Šarana u susednu porvinciju Paktika.
Nedostatak vojske pogoršavala su i drakonska pravila primene oružja. Poljskom vojniku pokušavaju da sude za učešće u borbama. Tako je u avgustu 2007. godine, u vreme borbe protiv talibana u selu Nangar Hel, u paljbi poljskih vojnika slučajno poginulo nekoliko civila. Tek krajem avgusta 2013. oslobođen je još jedan učesnik događaja. Još 2011. godine oficir poljske obaveštajne službe žalio se dopisniku Forin Polisi: Stiče se utisak da je cilj američkih sudova zaštita svojih vojnika, a poljskih njihovo optuživanje.
Odnos javnosti takođe ne uliva vojnicima entuzijazam. Kada se vraćam kući i kažem da sam ubijao loše momke, svi me gledaju kao na duševno obolelog, govorio je svojevremeno poljski kapetan. Poljaci ne shvataju šta je to, zašto su nas tamo poslali. Oni ne žele o tome da čuju.
Želja poljskih političara da učestvuju u sličnim operacijama i odbijanje da shvate da vojnici idu u rat, pojavila se još u Iraku. Generl i bivši ambasador Poljske u Iraku Edvard Petrižik ovako je opisivao odluku o upućivanju poljskog kontigenta u Irak 2003. godine: Pitao sam predsednika – Šta je sa opremom? Nisam čuo odgovor. Kakav će biti naš zadatak? Opet nema odgovora. Koliko dugo treba tamo da ostanemo? Predsednik nije znao.
Sledeća smena poljskog kontigenta u Avganistanu će biti poslednja. Početkom maja 2013. godine Poljaci su predali odgovornost za bezbednost avganistanskim vojnicima. Ali poljski specijalci, po opštem mišljenju jedni od najboljih u svetu, nastavljaju da rizikuju živote loveći nepomirljive neprijatelje tuđe države, spasavajući taoce, nalazeći skladišta oružja i eksploziva, sprečavajući pogibiju civila u terorističkim aktima. Poljski vojnici ovde leče, grade i uče. Nije valjda da će posle teških napora i gubitaka po povratku čuti samo: Mi vas tamo nismo slali?
Vadim Fersovič,
Izvor: Glas Rusije, foto: EPA
