Izvor: Politika, 22.Maj.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polja mogućih sukobljavanja i kod nas ce mogu suziti
Ni ordenje ih nije zaštitilo od kritike
Rimski car Konstantin pre sedamnaest vekova uveo je ravnopravnost svih veroispovedanja – neka se svako moli božanstvu od koga misli da može zadobiti sreću. Više decenija kasnije hrišćanstvo postaje državna religija, druge se proganjaju. Država i crkva vekovima tražemodel odnosa, gotovo uvek je dominirala prva nad drugom. Car je u Rusiji čak ukinuo patrijaršiju, crkvom je dva stoleća rukovodio državni činovnik. Bilo je i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teokratija nakratko, ili etnarhija. Od francuske revolucije nastupaju drugi modeli, među njima i laicizam, potom sekularizacija društva koja je u Evropi danas gotovo svuda sprovedena. To crkve nije potisnulo na marginu, već ih je vratilo njihovoj evanđelskoj misiji. I one sada shvataju da su pribojavanja od takvog razvoja bila preterana, one su sada poštovani sagovornik i saradnik, ali ne i privilegovani.
U srpskoj istoriji poslednja dva veka vladari su imali odlučujući uticaj na crkvu i izbor poglavara. Smatralo se da je to „u duhu pravoslavlja”. Odnos crkva–država na svoj način regulisali su predsednici Tito, Milošević, Koštunica, Tadić; svakome je deo episkopata bio blizak. Sadašnji predsednik Tomislav Nikolić ponadao se „harmoniji” (izraz koji treba izbegavati), da će od crkve dobiti savete, čak „utehu, smirenje i spokoj”. Ipak, on na umu ima zanimljiv koncept, izneo ga je nedavno u jednom intervjuu, što sugotovo svi prevideli, a zavređuje pažnju i razradu. Crkve i država treba da se ,,poštuju i razumeju, razmenjuju misli, da sarađuju”, ali da „ne ugrožavaju princip sekularnosti”, što bi značilo striktne odvojenosti.
Samo pominjanje ovog principa kod crkava izaziva duboka strahovanja i nerazumevanje. „Upokojavanje” vlade i parlamenta, koje je očigledno predsednika pogodilo, usledilo je posleintervjua, s njim verovatno nije u vezi, amože samo da ojača uverenje javnosti da treba iznaći mehanizme da se slično ne ponovi. Iz patrijarhovih reči jasno sezapaža da je stvorena situacija i njemu neugodna. Iako nije „srpski papa” već samo prvi u episkopatu među jednakima, njegova mogućnost da ublaži napetost pokazala se značajnom.
Ustav i Zakon o verskim zajednicamadobrim delom omogućuju odvojenost crkve od države. Stvarnost je nešto kompleksnija. Ove zajednice međusobno premalo sarađuju da bi zajednički nastupile sa svojim viđenjem odnosa. Njihov pojedinačni udeo u razmatranju ne treba da zavisi samo od broja vernika i stepena tradicionalnosti. S druge strane, političari nikada nisu praktikovali striktni sekularizam, žele da ostave utisak bliskosti religiji i velikodostojnicima. Kada se pokazalo da im to ne donosi željeni benefit i podršku, posebno u poslednje vreme, bili su iznenađeni. Ni ordenje ih nije zaštitilo od kritike, čak im gatraže nazad.
Redefinisanju odnosa u oprobanom evropskom duhu treba da su podstrek najnovija događanja. Ona su jak signal da se po dosadašnjem ne mora ići dalje, treba, u širokoj javnoj diskusiji, precizirati principe odnosa. To se može činiti i preko medija, njih ne treba sa svih strana neprestano za sve olako optuživati. Takođe, i za okruglim stolovima, bez uslovljavanja, ili onemogućavanja učešća relevantnih sagovornika sa ma koje strane. Takvu debatu vremenski ne treba ograničavati, voditi je i godinu dana, ali ni relativizovati, kako bi izgubila svoj smisao.
Na Starom kontinentu, u zemljama koje se smatraju „uređenim”, konflikata na relaciji crkva–država takoreći nema, to je tekovina tolerancije i uvažavanja međusobnih domena. „Upokojavanje” živih, nezamislivo je. Države itekako pomažu verskim zajednicama u karitativnim delatnostima, a najveći verski praznici su neradni dani.
Polja mogućih sukobljavanja se i kod nas mogu znatno suziti, politička i diplomatska pitanja, garantovanje svih vrsta ljudskih prava i sloboda, u domenu su izabranih demokratskih organa. Na crkvama je briga za spasavanje duša, pomaganje ljudima u nevolji, davanje moralnog orijentira ne samo vernicima. To nije njihovo uguravanje u „oltar i portu”, već potpuna sloboda i mogućnost da težištestave na ispunjavanjesvoje časne misije.
Glavniurednik Verske informativne agencije – VIA, verski analitičar
Živica Tucić
objavljeno: 22.05.2013.
