Izvor: Politika, 06.Mar.2011, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički islam dobija rat za talente
Ako vladar naredi nešto suprotno božijem zakonu, ne samo da ne postoji obaveza pokoravanja već suprotno, obaveza nepokoravanja
Gospodaru naš! Mi smo se pokoravali našoj gospodi i velikašima našim, pa su nas oni s Puta Pravoga skrenuli!
Gospodaru naš! Njima kaznu dvostruku podaj Ti i velikim prokletstvom ih prokuni!
Kuran, 33:67-68
Sva događanja po arapskom svetu propraćena su pitanjem koje Zapad postavlja drhtavim glasom: kako će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << islam odgovoriti na kolekciju izazova koju su tako eruptivno izbacili milioni nezadovoljnika?
Mišljenja se i danas razlikuju oko toga da li islam razdvaja religiju od države, ali kako islam do u detalje određuje svakodnevni život muslimana, sasvim je naivno pomisliti da ta društva mogu da budu sekularna poput, recimo, francuskog.
Ali, ko je pratio retoriku protesta, lako će ustanoviti da ljutnja naroda nije bila usmerena protiv „Zapada, cionista i nevernika“ – omiljenih meta fundamentalista – već protiv lokalnih vladara, korupcije, siromaštva, nezaposlenosti, nedostatka sloboda.
To znači da revolucije koje se poput pustinjskih vetrova viju severom Afrike i Bliskim istokom nisu islamske revolucije. Nema Kurana u jednoj i mača u drugoj ruci. Nema džihada.
Stari arapski svet koji nestaje pred našim očima zaista sebi, bez pomoći Baraka Obame, otvara prostor nadi, slobodi i napretku. Ovo su narodne, demokratske revolucije, ali procesi daleko od toga da su završeni.
Kako sprečiti političku radikalizaciju Arapa jer, veruju mnogi na Zapadu, politički islam neminovno završava u militantnoj formi koja će razrušiti sva dosadašnja savezništva i ugroziti energetsku bezbednost sveta?
Čitam komentare na moj prošlonedeljni tekst da bih ustanovio da je stereotipove teško razrušiti. Jedni slepo veruju da iza svega moraju da stoje neke zavere i ne veruju u spontanitet događanja „arapske ulice“. Drugi su uvereni da islam i demokratija ne mogu zajedno.
Pitam ove prve: zar ne verujete u autentičnost decenijama skupljanog gneva koji se pokazao kao moćan amalgam okupljanja najrazličitijih socijalnih slojeva? Zar zaista mislite da bi CIA olako organizovala bune na teritorijama svojih vernih satrapa rizikujući da procesi iskliznu u neželjenom pravcu?
Drugima sam dužan neka objašnjenja koja krije istorije islama i njegove političke misli.
Svi politički aspekti islama potiču iz istih izvora: Kurana, suna (postupci i izjave proroka Muhameda) i istorije islama, najmanje iz političkih događaja van muslimanskog sveta.
Vraćam se na stare, tradicionalne koncepte. Prvo: nasleđe Proroka oličeno kalifama kod sunita, imamima kod šiita.
Drugo: islamsko pravo, šerijat.
Treće: preporuka vladarima da se konsultuju s potčinjenima, Madžlis aš-šura. „U svemu se savjetuj s njima (narodom). A kada se na nešto čvrsto odlučiš, tad se na Alaha osloni“, piše Kuran.
Četvrto: obaveza obaranja nepravičnih vladara, ali bez ohrabrivanja pobuna. Kuran istovremeno postavlja limite dužnosti pokoravanja. „Nema pokoravanja grehu“ jedan je od često korišćenih citata pripisanih proroku Muhamedu. Drugim rečima, ako vladar naredi nešto suprotno božijem zakonu, ne samo da ne postoji obaveza pokoravanja već suprotno, obaveza nepokoravanja.
To je i više od prava na revoluciju koju poznaje zapadna politička misao. To je obaveza revolucije, ili barem nepokoravanja i protivljenja autoritetu.
Sunitski pravnici često su komentarisali kada je dopušteno protivljenje, opoziv ili uklanjanje vladara. Obično onda kada oni ne ispunjavaju javne obaveze usklađene sa islamom.
Kako je islam cilj umme, islamske zajednice, svaki vladar koji odstupa od tog cilja mora da bude smenjen. Al Gazali, jedan od davnina poznatih pravnika, veruje da je opresija dovoljan razlog za uklanjanje vladara, dok Ibn Hadžar al Askalani obavezuje na pobunu ukoliko se vladar ne ponaša u skladu sa islamskim pravom.
Moguće je, kako tumači Noa Feldman, profesor prava s Harvarda, da su islamski učenjaci koji su branili vladavinu prava kasnije potisnuti zakonima države u skladu s kodifikacijom šerijata izvršenom u otomanskoj imperiji početkom 19. veka
Politički islam je prvi put u 19. veku pokušao da organizuje otpor kolonijalnim silama. U drugoj polovini 20. veka dominantna ideologija Arapa je panarabizam koji je odbacivao religiju i favorizovao stvaranje socijalističkih, sekularnih država zasnovanih na arapskom nacionalizmu, a ne islamu.
Islam je svoju političku privlačnost ponovo stekao posle arapskih poraza u ratovima sa Izraelom, sovjetske okupacije Avganistana i američkog uvođenja mudžahedina u Veliku igru, rušenja komunizma i prestanka Hladnog rata, zbog naftnog imperijalizma, novih intervencija i okupacija, zbog rastućeg otpora prema autokratskim i korumpiranim režimima muslimanskog sveta.
Rat protiv terorizma posle 11. septembra 2001. doživljen je u mnogim muslimanskim zemljama kao rat protiv islama. Parola „islam je rešenje“ postala je sve popularnija.
Istovremeno, arapski vladari su islam po svaku cenu eleminisali iz političkog života. Nekada, kao u Egiptu ili Jordanu, po nalogu zapadnih gazda koji su, u neznanju kako da se postave prema islamskim izazovima, demonizovali sve što nosi atribut islamskog.
Nekada, kao u Siriji ili Libiji, zato što nisu trpeli nikakvu opoziciju sopstvenim režimima.
Umesto da ih uključi u politički život, da ih ubaci u kontrolisane tokove, Hosni Mubarak je Muslimansku braću izbacio iz parlamenta – Madžlis aš-šure. Ben Ali je u Tunisu učinio isto sa En-nahdom. Gurnuli su ih na ulicu, tamo gde jedino mogu da se radikalizuju.
Muameru Gadafiju nije padalo na pamet da islamiste sa istoka uključi u „vladavinu naroda“, pa je 2007. Libijska islamska borbena grupa završila u naručju Al Kaide.
Logično je da islam traži formu svog prisustva u političkom životu i za očekivati je da će posle svega što se događa u tome uspeti. Ko kaže da oni ne žele da sarađuju sa Zapadom? Žele, ali ne po diktatima i unapred nacrtanim šablonima već u skladu sa odbranom interesa sveta iz koga su ponikli i u kome žive.
Strah od fundamentalizma je više nego opravdan, ako se meri učinkom terorista. Ali, ako se meri njegovim političkim uspesima, onda su rezultati mnogo manje spektakularni.
Islamski radikalizam prošao je samo u dva slučaja: u Avganistanu kod talibana i, kraće, u Somaliji. Prošao je jedino u situacijama opšteg haosa koji mu pogoduje.
Kakve su alternative prozapadnoj spoljnoj politici i autoritarnosti domaće politike?
Jedna opcija, mada teško ostvarljiva, jeste autoritarna islamska vlast po ugledu na Iran. Druga, takođe malo verovatna, jeste jačanje islamskog identiteta uz pomoć vojske, kao u Pakistanu.
Najveće izglede imaju prozapadne vlade koje će uključiti islamiste – po modelu turske vladajuće AKP stranke koja je koliko jasne islamske toliko i proevropske orijentacije.
A kako arapski islamisti odgovaraju? Poučno, rekao bih.
Vrhovni vođa egipatske Muslimanske braće se 2009. dobrovoljno povukao: „Mi stari treba da odstupimo. Dajem primer“. Bilo je to vreme kada je Mubarak najavljivao kandidaturu za nov mandat.
Islamske političke grupe – ne mislim na ekstremiste – pokazuju više unutrašnje demokratije i dinamike od svojih sekularnih rivala. Tako privlače novu generaciju pristalica.
Libanski Hezbolah i Muslimanska braća su najbolji primeri uspešne regrutacije mladih kojima nude budućnost: stipendije, jeftine udžbenike, mladićima čak i pozajmice da bi mogli da se ožene.
Politički islam dobija rat za talente. Njihov ljudski kapital čini ih bolje opremljenim za političke i socijalne reforme koje arapska društva očekuju.
Kladim se na Egipat i Tunis. Pod uslovom da vlast dobije „nova garda“ civila kada se okonča prva faza demokratske tranzicije. I pod uslovom da SAD i EU sa ovim zemljama izgrade slične odnose kao s Turskom a ne da, u paničnom strahu od islama u islamskom svetu, ponovo pokušaju da postave svoje satrape u nešto lepšem pakovanju.
Boško Jakšić
objavljeno: 06.03.2011
