Izvor: Blic, 20.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari nas izvrgavaju ruglu
Političari nas izvrgavaju ruglu
Muka je to velika kad ljubavni trud ostane nenagrađen - rekao je uz šeretski izraz lica poznati glumac Mladen Nelević, duhovito komentarišući naziv predstave 'Nenagrađeni ljubavni trud' koja je uspešno premijerno izvedena 15. jula u Zetskom domu na Cetinju, a potom 17. na letnjoj pozornici Centra za kulturu Tivat. Reč je o komadu Vilijema Šekspira, rađenom u produkciji 'Gradskog pozorišta Podgorica', a u adaptaciji Ivane Dimić i režiji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Milana Karadžića u kome osim Nelevića igra petnaestak mladih glumaca sa Akademije na Cetinju među kojima su i Dubravka Vukotić i Andrija Milošević.
Govoreći dalje o ovoj predstavi, koja bi tokom leta trebalo gostuje na otvorenim scenama crnogorskog primorja, Nelević, inače i producent predstave, kaže da je reč o manje poznatom komadu čuvenog dramskog pisca.
'Hteli smo da ima puno igre, puno pesme, puno plesa... Namera nam je bila da napravimo razigranu, letnju predstavu koja na vedar način govori o stvarima koje nas tište'. A to je?
- Da se pokaže grdoba izveštačenosti i izvrgne ruglu ono što je neprirodno. Dakle, okosnica priče je dogovor nekoliko nadmenih ljudi, nazovimo ih intelektualcima, da će tri godine staviti sebi zabran na sve one prirodne mladalačke nagone, od hrane do žena. Tome se, normalno, suprotstavi niko drugi do sama priroda i nastaje čitav niz grotesknih situacija. Uostalom, znamo kako se prolazi kada se ne poštuje prirodna logika stvari i neko pravo, istinito stanje. Imamo, na žalost, uvida u to i na mnogo značajnijim nivoima nego što je to neki pojedinačni slučaj. Šta je to, po vašem uverenju, 'pravo stanje'?
- Kada postoji mera, tačnije neki harmoničan odnos u tom dualizmu između duha i tela, intelektualnog i emotivnog. Dakle, sklad koji objedinjuje to. Hoćete da kažete da živimo u vremenu žestoko poremećene ravnoteže u tom smislu? Da li je i to između ostalog bio vaš motiv da producirate ovu predstavu?
- Može se tako reći. Mislim da su ta izgubljena ravnoteža i nesklad koji je proizašao, u krajnjoj liniji, doveli do cele ove ujdurme i ovih ratova. Jer, žestoke ostrašćenosti i frustracije su u osnovi svake ljudske nevolje i lične i društvene. Imam utisak da se u civilizovanom svetu to rešava dok se još rešavati može, a mi nekako sve dovedemo do ekstrema a onda to vrlo skupo plaćamo. Kao da forsiramo to ružno naličje strasti. Mislite li da je na ovim prostorima jača strast prema politici ili prema suprotnom polu?
- Strast se može odnositi na suprotan pol, a bogami sve više i na isti (smeh) i, naravno, na politiku, tačnije moć koju ona pruža. Ne bih voleo da nastane terminološka zbrka jer ovde govorimo, bar kada je reč o politici, o onoj ružnijoj dimenziji strasti. Na ovim prostorima gotovo da bi se mogla dovesti na nivo zakonitosti činjenica da je strast prema politici bitno jača od svih drugih strasti.. Ali! Kada govorimo o politici moramo imati u vidu da je ovde između vlasti, politike i bogatstva znak jednakosti. Međutim, meni se čini da oni koji idu tim putem uglavnom sebe zavaravaju nadajući se da će idući tim putem stići do onog zdravog i lepog vida strasti. Klizav je to teren kad čovek hoće da bude pametniji nego što je, kad hoće i da nadirodi iroda. Moje je uverenje da kada dođemo do tog sklada, ako ikada dođemo, normalnije ćemo gledati na stvari i zdravije ceniti sopstvene osobenosti.
Da li je rezultat takvog nesklada i postojeći odnos između Srbije i Crne Gore?
- Političari su još sa raspadom prethodne Jugoslavije zaigrali na nacionalnu kartu koja je opet na svoj način strast, i to u onom najružnijem smislu te reči. Činili su to, rekao bih, iz nemoći da imaju neki plan i neku iole ozbiljnu organizaciju života i naroda. Oni su, prosto, taj narod ostrastili pa se on između sebe zakrvio a da ni sam ne zna zašto. Ljudi su zavedeni u glupost. Vremenom su neki to shvatili i sagledali a neki, bogami, i nisu. Vi ste na čelu Gradskog pozorišta Podgorica, odnosno na mestu na kome je pre vas bio sadašnji ministar kulture Republike Crne gore, Branimir Popović. Dakle?
- Pa eto...idem njegovim stopama...pa šta bude (smeh). No šalu na stranu, ima tu nekoliko, za mene, značajnih stvari. Nisam imao posebnu želju a ni nameru da radim taj posao, ali sam se poduhvatio tih obaveza između ostalog i zbog toga da tu ne bi došli neki partijski ljudi koji se ne razumeju u pozorište, da ne kažem da ga ne vole. Međutim, dobro se osećam uprkos izvesnim problemima, a činjenica je da sam nastavio da se bavim glumom što mi je, priznajem, najvažnije. Finansijske teškoće su nešto što bi se danas i ovde moglo nazvati prirodnim kontekstom, ali stoji i to da Ministarstvo kulture Crne Gore čini za Gradsko pozorište Podgorica sve što je u njegovoj moći, pa čak i preko toga. Igrali ste u predstavama festivala Budva grad teatar; kako sada gledate na situaciju sa tom do skora prestižnom manifestacijom?
- Mislim da je tu najveći problem u novcu. Nisam sasvim u toku šta se tačno dešava, ni ko će da dođe ni ko će da ode. Na žalost, kod nas i dalje puno toga u kulturi zavisi od politike. Pa svima je jasno da je politika dobra onoliko koliko pomaže kulturu i da ne treba da se meša u estetiku. Može se i sa manje sredstava, ako ih već nema, napraviti nešto dobro. A primer za to je, recimo, Centar za kulturu Tivat. Sem toga valja nam se, u tematskom i estetskom smislu, okrenuti našim temama, smehovima, tugama... Jer, teško da, figurativno govoreći, možemo govoriti engleski bolje od Engleza. Tatjana Njezić
