Izvor: Blic, 25.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari me zanimaju jedino kao slučajevi
Političari me zanimaju jedino kao slučajevi
Predstava koja uvek izaziva salve smeha, 'Obično veče' Laneta Gutovića, odnedavno se ponovo prikazuje na sceni Pozorišta 'Slavija'. I gotovo da bi se po reakcijama publike na, uvek drugačiji, tekst mogao ocrtati kroki društvenog trenutka. I tako već već čitav niz godina koliko Lane 'dopisuje i popravlja i prepravlja' sadržaj te svoje večeri. Na kraju će, izgleda, samo opaska o knjigama-udovicama (onim koje niko ne j... ) >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ostati iz prvobitne verzije.
Saznajemo i to da će u aprilu Nela Mihajlović i Milan Lane Gutović, u produkciji Pozorišta 'Slavija', odigrati premijeru komada 'Dogodine u isto vreme' B. Slejda u režiji Bobe Đurovića. 'Vidite, oni se savršeno razumeju samo zato što se viđaju jednom godišnje', kaže Lane nameštajući kostim i spremajući se za svoje veče.
Neobavezno konstatujemo kako odnedavno radi i u 'Nedeljnom popodnevu' kao 'urednik koji čita pisma čitalaca'. A on, doterujući revere i uz karakterističnu grimasu, kaže kako je situacija vrlo inspirativna za komentarisanje:'Evo na primer slučaj Perišić, pa to je neverovatno. To zahteva pooodugačko pismo'.
Pozorišna sala - prepuna. Predstava kasni da bi se brojna publika smestila. Unose se dodatne stolice. Na trenutak zatamnjenje i počinje još jedno 'Obično veče'... Skidamo li mi to gaće da bismo ušli u Evropu, kako kaže junak 'Obične večeri'?
- Ne znam baš tačno šta skidamo, ali u svakom slučaju nešto skidamo...skidamo li skidamo. Moguće je da se pored te konstatacije o gaćama može staviti oznaka - tačno. Sad je samo pitanje hoćemo li se namestiti da nam prija. Pa, hoćemo li?
- Znate kako glasi pravilo ponašanja za silovanje: uživaj dok traje, ima vremena kad ćeš da patiš (smeh).
Tokom predstave govorite o rasnom srpskom političaru. Šta to zapravo podrazumeva?
- Dobar deo predstave govorim o tome. Ali, rasni srpski političar u doslovnom smislu ne postoji. Nisam imao tu sreću da upoznam najvećeg srpskog političara, Nikolu Pašića. Za njega kažu da je bio majstor svog zanata. Lično, ne volim to zanimanje. Nije mi blisko i nije mi kompatibilno sa bavljenjem glumom. Jer se i jedan i drugi posao bave, zapravo, manipulisanjem publike. I mislim da nije moguće istovremeno se ljudski baviti i jednim i drugim. Zar?
- Dobro, de...ljudi to uspevaju (smeh). Ja ne bih umeo, priznajem. Morao bih da ostavim jedno od tih zanimanja. Za sada sam se, eto, odrekao politike. A kako gledate na postojeći politički establišment i afere u njemu?
- U svakom slučaju ne gledam baš sa prijatnošću. Smatram da se politikom bave, to nisam ja rekao nego sam usvojio, ljudi koji nisu sposobni ni za jedno drugo zanimanje, ni praktično ni neprakrično. Kad iole razmislim o njima ja se prosto zaprepastim. Čovek voli vlast, to je već obrađeno i u psihologiji, i psihijatri imaju pune ruke posla sa gomilom takvih pacijenata. Realno gledano, ako čovek želi da ima vlast znači želi da preuzme ogromnu odgovornost za koju faktički nikada ne može biti adekvatno nagrađen. Dakle, zaključak se sam nameće. Njih zanima samo zloupotreba vlasti koja jedina može nadoknaditi napor koji oni ulažu. To je moj stav o tom zanimanju i oni me okupiraju samo kao slučajevi. Interesantno da se publika više smeje i više reaguje na političke opaske nego na sve ostale, uključujući i erotske?
- Zato što je to njihov život. Ko još erotiku stavlja na pijedestal kada te ubije politika. A politika direktno ubija. I ljudi traže bilo kakav oblik ventila da prestanu više da misle o svemu tome, o tim budalama koje nas izdaju.
O kakvim izdajama govorite?
- Govorim o tome da jedni izdaju druge, pa onda svi zajedno se izdaju nekim trećima, i tako dalje. Izgleda da je izdaja jedino što postoji na političkoj sceni Srbije. I ne samo u Srbiji. U celom svetu postoji ta izdaja kao jedini dobro uvežban, uigran oblik ponašanja. Najveći aplauz je odjeknuo kada vi kao niste hteli da pričate političku bajku da se Zoki (Zoran Đindić) ne bi uvredio pa podneo ostavku...
- Pa šta? Naravno. Nema tu ničeg čudnog. Jer ta pretpostavka je nemoguća! Nije reč samo o gospodinu Đindiću. Uvredićemo decu ako kažemo da je detinjasto pomisliti da neko ko se dočepa vlasti dobrovoljno ponudi ostavku. To je domen socijalno-naučne fantastike! Na sceni ste se vrlo duhovito bavili upoređivanjem svog i državnog aparata. Pa, čiji je veći?
- E, što se aparata tiče tu bi mogli razviti diskusiju, naveliko i naširoko (smeh). Državni aparat, izgleda, ne funkcioniše tako dobro, za razliku od aparata svih nas. Imamo mi i veće i bolje aparate nego što imaju oni. Slom mnogih režima je pokazao kako to izgleda kad narod koristi svoj aparat. Ne neke tajne i netajne službe, nego svoj vlastiti aparat. Vi imate veliki talenat za šalu, dosetku, ironičan komentar, dar da nasmejete. Šta biste rekli o humoru kao sastavnom delu života? Mislite li da je, na primer, lekovit ili ga svrstavate u eskapizam?
- Humor je neobično važna stvar u životu svakog čoveka. Čak smatram da onaj ko nema smisla, odnosno osećaja za humor jeste u visokoj meri invalid, i to za jedan deo svesti koji je mnogo veći nego što on misli da jeste. Ono što takvi, tačnije rečeno neduhoviti, nazivaju ozbiljnim delom života uglavnom je samo uvod u glupost!
Tatjana Nježić
