Izvor: Politika, 24.Okt.2015, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari kao nesrećna ljubav
U Srbiji već godinama postoji jedan fenomen koji se širi kao bolest. Ovaj fenomen se najbolje vidi ako otvorite bilo koju vest na internetu koja se ne tiče politike. Vesti iz sveta, nauke, kulture, astronomije propraćene su komentarima o domaćim političarima. Kakva god da je tema u pitanju, ljudi će na silu povezivati tu temu sa Vučićem, Dačićem, strankama i domaćom politikom.
Pre nekoliko dana je širom sveta obeležen jubilej filma „Povratak u budućnost” iz 1989, u kojem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glavni glumac putuje kroz vreme i dolazi na taj datum u 2015. godini. Komentari na tu vest, na većini domaćih portala, mogli su se svesti na sledeći: „Hajde da napravimo taj vremeplov, pa da sprečimo ove naše političare…” Pogledajte vesti iz astronomije, predivne slike sa Plutona. Komentar je: „Hoće li sada i tamo da im grade Beograd na vodi?” Bilo koja druga tema, isti efekat. Najviše „lajkova” uvek ima komentar koji nekako to povezuje sa Vučićem ili Dačićem, iako tema članka nema veze s politikom.
Ovaj fenomen neodoljivo podseća na one klasične scene iz američkih komedija: tu je neki dečko koga je ostavila devojka i sve ga podseća na nju. Drugari ga vode u kafić ne bi li se malo razveselio, neko od njih poručuje mohito, a onda on brizne u plač: „Bu-hu-hu, i ona je volela mohito.”
Političari u Srbiji su kao neka nesrećna ljubav koju narod nikako ne može da preboli. Koja god tema da se pokrene, ljudi koriste svaku priliku da ispričaju svoju tužnu priču o tome kako su povređeni i prevareni od neke bivše ljubavi, u koju su verovali i polagali velike nade.
Najveće slamanje srca u Srbiji desilo se verovatno nakon kraha petooktobarske romanse. Svi su bili zaljubljeni, verovali da je konačno to prava ljubav, da će im to omogućiti nekakav život o kakvom su oduvek sanjali. Kada su shvatili da je čak i to bila iluzija, većina građana je zapala u apatiju. Tada je nastao pokret „Beli listići”, koji se zasniva na stavu „Ne želim više nikada da budem u vezi, ostaću sam do kraja života jer su me svi samo povređivali”.
Ova pojava nije samo lokalni fenomen. Na američkim sajtovima uočava se identični efekat. Za bilo kakvu vest koja nema veze sa američkim vlastima komentatori krive Obamu i njegovu administraciju. Ovo je toliko prepoznatljivo da čak postoji i univerzalni sarkastični komentar „Thanks, Obama” (Hvala ti, Obama), koji ljudi stavljaju uz bilo kakav lični problem: „Slomio mi se nokat. Hvala ti, Obama”, „Prosula mi se kafa. Hvala ti, Obama.”
Sve ovo može da deluje simpatično, bude tu i jako duhovitih komentara, ali ako pogledamo širu sliku, ova opsednutost političarima i večita kuknjava dugoročno zagađuju našu svakodnevicu. Ja sam ovo naučio na sopstvenom primeru. Uglavnom ne pratim srpsku politiku i trudim se da uopšte ne čitam vesti o tome, ali povremeno se nakratko uključim i onda nekoliko dana pratim šta se dešava. Sve dok ne razmišljam o tim temama, mozak mi radi savršeno i posao mi ide sjajno. Čim se uključim u razmišljanje o srpskim političarima, osećam kod sebe nedostatak motivacije, a koncentracija i produktivnost mi opadaju.
Naravno, nije ni poenta da u potpunosti živimo u neznanju. Svi znamo da reč „idiot” potiče iz stare Grčke i da se odnosila na ljude koji se uopšte ne bave politikom. Ali ta opsednutost političarima, u Srbiji pre svega Vučićem, i svaljivanje krivice za bilo šta na njih, nešto je što toksično deluje na naše mozgove i sprečava nas da razmišljamo o pametnijim stvarima. Život je mnogo lepši kada ne zagađujemo svaki trenutak nepotrebnim pričama i lošim iskustvima.
Fakultet za medije i komunikacije
