Izvor: Blic, 23.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokret doživljavam kao svoju misao
Pokret doživljavam kao svoju misao
Pokret je život - rekao je Konstantin Kostjukov, prvak Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, u razgovoru za 'Blic' nakon konferencije na kojoj je najavljeno gostovanje Nacionalnog akademskog baleta Ukrajine sa predstavom 'Spartak', sa njim u naslovnoj ulozi, a povodom deset godina prisustva ovog velikana igre na jugoslovenskim baletskim scenama. Reč je o baletskoj predstavi koja će 23. biti izvedena na sceni 'Sava centra', za koju je muziku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << napisao Aram Hačaturijan, libreto Nikolaj Volkov, a koreografska rešenja delo su Anatolija Šekere. Dirigent je Aleksej Baklan, scenograf i kostimograf Fjodor Nirod, a pored Kostjukova nastupaju Natalija Lozebnjikova, Elena Filipjeva i Maksim Motkov. Konstantin Kostjukov (1967), prisetimo se, školovao se u Kijevu, bio je član Kijevskog nacionalnog teatra, a kao gostujući umetnik sa baletskim ansamblima i individualno nastupao je u Francuskoj, Švajcarskoj, Kanadi, Španiji, Portugaliji, Kubi, Americi... Njegov repertoar obuhvata čitav niz uloga, a učestvovao je i na prestižnim svetskim festivalima. Laureat je raznih vrednih priznanja, a kritika za njega obično kaže da ima besprekornu tehniku, urođenu eleganciju, bravurozne okrete i piruete.
Govoreći o činjenici da obeležava deset godina svoje igre na jugoslovenskim baletskim scenama i o tome šta mu to zapravo znači, Kostjukov kaže:
'Bila je to svojevrsna prekretnica kada sam došao u Beograd. Radio sam svoj posao. I voleo sam ga. Znate, u Kijevu sam igrao više klasičnim stilom i klasičan repertoar. U Beogradu sam se suočio sa savremenijim vidom igre koji je zahtevao upravo ono što meni prija, tačnije ono što osećam u sebi.' A to je?
- A to su emocije i malo više glumačkog zadatka. Što se tehnike igranja tiče, prisutan je drugi njen vid, nazvao bih to emotivnom tehnikom koja možda nije išla toliko na preciznost, ali je zahtevala osećaj. To i jeste u osnovi razlog mog ostanka, kao i zadovoljstva koje sam imao u igranju predstava.
Da li je vaš izbor to što igrate Spartaka, vođu ustanka?
- Jeste. Zašto ste izabrali baš tog junaka?
- Ima tu nekoliko razloga. Pre svega mislim da beogradska publika nema često mogućnost da gleda tu predstavu. Jer, 'Don Kihot' ili neki drugi likovi su prisutni na ovdašnjoj sceni. S druge strane, kao što je on digao ustanak, tako i ja, na neki način, nastojim da 'podignem' svoje kolege na sceni i promovišem svoju profesiju. Mislim da sam to ipak uspeo da uradim i u Beogradu i u Srbiji, jer nastojimo da odemo u svaki grad u unutrašnjosti da prikažemo našu umetnost. I na kojoj sceni se, uključujući i one svetske na kojima ste igrali, najbolje i najsigurnije osećate?
- Najbolje se osećam, ipak, u Narodnom pozorištu. Prvo zato što sam tu već deset godina, u Kijevu sam bio samo pet. Poznajem joj svaku dasku, svaki šraf. Ali uz tu sigurnost ide i odgovornost. Kada igram u drugim zemljama i po drugim scenama, ja sam danas tu, a sutra nisam. Ovde sam prisutan i danas i sutra i prekosutra. Sama svest o tome podrazumeva odgovornost. Šta je to što vas lično vodi na sceni i u vašoj igri?
- U svakom slučaju, ja sa scene na svoj način pričam sa publikom. Kada igram uvek imam šta da kažem ljudima u gledalištu. To bi, po mom uverenju, trebalo da bude u razmišljanjima svakog igrača.
A da li je?
- Ne znam, kažem samo da bi trebalo. Ako si na sceni samo zbog pokreta i nemaš u glavi ni misao ni emociju, onda, bojim se, nećeš postići ništa. Moraš da imaš poruku, moraš da prebaciš tu, kako je ja zovem, energetsku rampu, moraš da imaš koncepciju na temu zašto si ti tu. Na sceni se zaista držim toga, pre svega zbog svoje umetnosti. Ponekad mi se čini da neki ljudi pogrešno razmišljaju o baletu. U kom smislu?
- Gledaju na balet kao na bolje ili lošije dizanje nogu, ruku, skakanje... Lagane figure na sceni i slično. A to uopšte, uveren sam, nije to. Oni ne doživljavaju pokret kao sopstveni smisao. A rekao sam vam na početku; pokret - to je sve. To je život i to je suština, i on ima snagu da reže sve! A, pre svega, on je emocija. Nedavno ste izjavili da će Beogradski balet stići i do velikih svetskih festivala...
- Da, treba tako da se razvijaju stvari. Kako se menja društvo i kako se menjaju naše pozicije u svetu, u ekonomiji, privredi i svemu ostalom, tako bi trebalo da bude i u kulturi. Naime, trebalo bi u narednih godinu, dve sa onim što je beogradska publika videla da odemo i u svet, na festivale, na primer. Mislim i na Dramu i na Operu i, naravno, na Balet. Kad smo već kod priče o promenama, da li su one na društvenom nivou adekvatne vašim očekivanjima?
- Nisam stručan ni kompetentan da o tome govorim. Moje očekivanje se uglavnom odnosi upravo na to da Beogradski balet ode na svetske festivale. Da bude zaista promena u kulturi. Primetio sam već da i Drama i Opera već idu na gostovanja. A Balet?
- Mi smo navikli da smo poslednji, i da smo na repu. Ali, i rep dođe na red. Vi ste igrač koji je napravio svetsko ime. Šta biste rekli ili posavetovali nekoga ko je tek na početku baletske karijere?
- Da ne izgubi to što voli, ako to voli. Rekao bih mu da ne treba odustajati šta god da ti se dešava u trenutku. I da ne izgubi osećaj ljubavi prema igri. Onda će uvek nešto lepo raditi ili će napraviti izvesnu lepu kreaciju. Zato što bez ljubavi nema ničega! Tatjana Njezić
