Izvor: Politika, 17.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pojednostavljena simbolika
Režija Miroslava Benke, u izvođenju Art centra „Hleba i igara” iz Bačkog Petrovca, u Madlenijanumu
BALETSKA KRITIKA
Pozorišna kuća Madlenijanum nastavlja da razvija svoju repertoarsku politiku u pravcu kreiranja vrlo raznolikih žanrovskih ostvarenja – pored operskih, baletskih i dramskih predstava, producira mjuzikle, koncerte, ali i predstave bliske performansu, poput dramskih slika Koste Bunuševca. Sada na repertoaru ima i jednu koreodramu – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Oslikano injem”, u režiji Miroslava Benke, i izvođenju Art centra „Hleba i igara” iz Bačkog Petrovca.
Polazište za ovu scensku postavku Benka pronalazi u priči iz svoga detinjstva – priči o slikaru koji slika crkvu u selu. Počinje Drugi svetski rat, fašisti crkvu dižu u vazduh, a u njoj spaljuju i njegovu ljubav sa grupom seljana. Na kraju rata, boljševici videvši slikara koji i dalje slika crkvu, batinaju ga gotovo do smrti. A onda počinju njegova snoviđenja... Predstava se bavi upravo ovim delom priče, poslednjim danom u životu slikara, i mračnim prizorima koji se u magnovenju smenjuju pred njegovim očima.
Postavka „Oslikano injem” pripada dakle neverbalnom teatru, nastala je na osnovu sinopsisa koji je reditelj razvio, i uobličio u dvanaest slika. Benkin rad beogradska publika je mogla da vidi i u prethodnom, izuzetno uspelom projektu ovog autora, predstavi „Hleba i igara”, izvedenoj na jednom od Bitef festivala. U određenim segmentima i ova postavka ima upečatljive motive – najviše kostimski – zanimljive maske ukombinovane sa šibljem, drvene štapove koji glumcima služe kao štake, detalje koji donekle podsećaju na poetski teatar Jozefa Nađa. Nazire se isto idejno i geografsko izvorište.
Ali, za razliku od prethodne Benkine postavke, problemi predstave „Oslikano injem” su brojni – na prvom mestu, u većini scena je prisutna veoma pojednostavljena simbolika – jabuka, kao simbol života, u ruci devojke, biva zamenjena mrtvačkom glavom, koja nam na taj način sugeriše da je devojka ubijena. Inače, mrtvačka glava je predmet koji provejava po sceni u dosta slika. Onda tu je crveno platno kao simbol stradanja, scena je često prekrivena dimom, a u pozadini čujemo grmljavinu i ratne sirene, kao nagoveštaj dramatičnih događaja koji će uslediti. Iako postoji dobra tendencija da se izbriše granica između sna i realnosti, likova koje slikar slika i stvarnih sećanja, dosta scena obiluje praznim hodom, rezovi su česti, a „šavovi” previše grubi, naime pauze između scena ispunjava samo zvuk grmljavine u polumraku.
Najzanimljivije su ovde ansambl deonice, seljani koji bauljaju naokolo, starica sa vrećom na leđima, čije lice iskrsne iza stakla osvetljeno svetlošću sveće..., ili starica koja ide po sceni govoreći nerazumljive reči... Ali onda opet imamo delove gde se glumci razigraju, a u kojima manjkaju inovativna koreografska rešenja.
Tema i ambijent kojima se Benka bavio pružali su pak dosta mogućnosti za inscenaciju – senke, košmari, utvare, zlo koje se nadnosi nad ubogim ljudima u crnini, ambijent sela i prirode koji u sebi nosi ritualno i iskonsko... sve je to iskorišćeno tek delimično i sporadično.
I, onda, na kraju, ponovo prejaka simbolika, slikar koji je ustao od svog štafelaja, i koga vode po sceni sa belim povezom na očima, sada na leđima ima veliki drveni krst.
Sami kraj, trenutak kada vrlo ubedljivi Zdenko Kožik u ulozi Sneke koja prati slikara stavlja tamne naočare i oblači kožnu jaknu, sugeriše da je zlo svevremeno i samo menja svoje obličje u novom vremenu.
Predstavi nedostaje lucidnosti da se snovi prikažu onakvim kakvi oni zaista jesu – haotični, nadrealni, naizgled često apsurdni, sa skrivenim, a ne eksplicitnim simbolima i značenjima. To bi doprinelo dubljoj i višeslojnijoj teatarskoj poetici.
Ovako dobili smo prilično konzervativnu, i pomalo razvučenu predstavu, koja nije u potpunosti ostvarila svoje potencijale.
Jelena Kajgo
[objavljeno: 18/03/2008]
