Izvor: Blic, 11.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pogledajmo sebe u drugima
Pogledajmo sebe u drugima
Mario del Kurto je, kaže, imao sreću da njegove fotografije uđu u Muzej sirove umetnosti u Lozani. Najpre je to bila privatna kolekcija Žana Dibifea, izumitelja pojma 'art brut'. Kolekcija koju su čak dva grada odbila. Pariz, kome je hteo da je pokloni, Njujork, koji se predomislio. Sedamdesetih nije bilo sluha za stvaralaštvo usamljenih, nepoverljivih, asocijalnih - otpornih na reklamu i medije. Tek pošto je preko svog prijatelja Mišela Tevoa, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kasnije direktora Muzeja, stigao do gradonačelnika Lozane, zbirka je postala zaštitni znak grada… Nekoliko godine potom, mladić Mario ulazi u Muzej i, znatiželjan po prirodi, poželi da upozna stvaraoce. O njihovom životu iza muzejske scene nije bilo nikakvog traga.
'Godine 1983. susreo sam se sa Andre Robijarom, koji živi pored Pariza. Robijar je bio smešten u azilu radi, danas bismo rekli, psihičkih problema. Živeo je u sobi velikoj kao ovaj paviljon u kojem ja sad izlažem ('Cvijeta Zuzorić'). Zauzvrat je brinuo o instalacijama. Više nije bio pod lekovima. Pasionirano je sakupljao različite predmete, opsednut pravljenjem pušaka - užasavajućih utvara. Video sam ga više puta, a potom i druge 'sirove' po svetu, ličnosti koji smesta osvajaju pogledom 'ogoljene duše', kako bi rekao Viktor Igo. Moje fotografje su omaž njima - stvaraocima u senci poznatih. Šta vas privlači u njihovom radu?
- Stvaraju izvan institucija, i bez filtera kulture, u apsolutnoj slobodi, ako kao takva postoji bar negde - bilo bi zdravo! Nekada, u toj slobodi, upravo u onome što nam izmiče nađemo rešenja za ono što tražimo nehotice. Sirova umetnost je umetnost neposlušnosti, izvan svih ustaljenih normi i formi. I ono što je važno, sirova umetnost ne proilazi iz akademizma, ona je samorodna. Kreativni potencijal je unutar svakog čoveka, ali to nikako ne znači da svako ko je ekscentričan postaje 'sirovi' umetnik. U čemu je kreativnost 'sirovih' umetnika?
- U raskidu sa svim kulturnim referencama društva. Ako učena elita oseća pred njima gađenje, to je zato što u potčinjenim klasama pronalazi odraze sopstvene naduvenosti. Recimo kič: to je samo ohlađeni ukus, kao što povodom moje izložbe piše Mišel Trevo, a prezirući ga, buržoazija na neki način prezire samu sebe u drugome. Ili, poigravajući se, Kokto: 'Ogledala bi dobro učinila kada bi promislila pre nego što nam vrate našu sliku'. Upravo zato, kada izlažem, uvek pozovem nekog od 'sirovih'. Ovog puta moj gost je Vojislav Jakić iz Despotovca, čijih se više desetina crteža nalaze u Muzeju u Lozani.
Vaše fotografije i same potvrđuju Dibifeovu tezu da 'umetnost ne počiva na posteljama koje su za nju načinjene…
- …meni se čini da su njeni najbolji trenuci kada ona zaboravi kako se zove', slažem se s nastavkom Dibifeove teze. Ne čeznem za eksluzivnim snimcima u najgoroj ili najboljoj tradiciji 'skrivene kamere'. Ulazim u svet ovih junaka slobodno i nesakriveno. Zadobijam njihovo poverenje i, neretko, prijateljstvo. Kao nagrada, stižu snimci. Nema kadriranja, perspektive. Nikad nisam želeo da od tih osobenih ličnosti pravim bizarne tipove i monstrume. Trebalo mi je petnaest godina da shvatim kako da uzmem ono što mi oni daju. Snimajući, živim intenzivnije i kvalitetnije. Mislite li da je to što vi radite umetnost?
- Ne. Moja fotografija je način pripovedanja - sredstvo komunikacije. Fotografija je i propaganda i polemika. Kad se sakralizuje, ona dobija tesno odelo. Budući da 'sirovi' žive 'mimo sveta', da li je teško pridobiti ih?
- Ja sam starovremenski čovek. Verujem u reč. Uvek im kažem da li imam u vidu izložbu fotografija ili knjigu. Samo onda kada mogu da utičem na potpise i plasman, činim to sveobuhvatnije za pojedine novine. Da li nailazite na razumevanje institucija? - Šezdesetih i sedamdesetih, iz neznanja ali i zbog autoritativnog nametanja šta je umetnost a šta nije, možete zamisliti kakav je bio odnos nekog atašea za kulturu ili direktora muzeja prema umetnosti kreiranoj u duševnim bolnicama. Jer, veći deo Dibifeove zbirke i jeste odatle. Njima je naprosto bilo teško da u svojoj glavi prevaziđu tu činjenicu i malog izolovanog čoveka-stvaraoca uporede sa sakralizovanom svetskom zvezdom. Danas se taj put lakše prelazi. Ipak, često osetim njihov strah od autentičnosti. 'Sirovi' su zadržali status slobodnih elektrona. Da li kao fotograf koji isključivo živi od fotografije morate da pravite određene kompromise?
- Da, ali rekao bih podnošljive. Opsednut sam fotografijom, bilo da radim plakate za balet ili teatar, snimam izbegličke kampove ili kapriciozne filmske dive… Ta različita iskustva, od Afrike do Švajcarske, često prikazujem u formi diptiha ili triptiha kao fotografske poeme bez reči. Trenutno me zaokuplja život u začetku. Snimam žabokrečine u Kamargi, nadomak Marseja. A kad podignem pogled, vidim fabričke dimnjake i galebove obeležene prstenovima. Pobeda čoveka nad prirodom je nemoguća. Milena Marjanović
