Izvor: Politika, 26.Mar.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poezija je kao parfem
Svake sekunde, budućnost postaje sadašnjost, da bi, u istoj sekundi, postala prošlost
Biti pesnik danas? Ima li to smisla? Može li se? Danas, kada izgleda da je „zlatno tele” – jedini cilj života, a trčanje za njim – jedini način života.
Ovako, u knjizi eseja „Skriveni posao”, koju je objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”, pesnik Miroslav Maksimović (1946), razmišlja o poeziji. U četrdesetak kratkih, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lucidnih eseja, autor je sve rekao o pesnicima i poeziji, danas i ovde.
Glavni junak ove knjige jeste – poezija. Kakva se poezija piše danas?
Odlična. Bar ona koju najbolje poznajem – srpska. Izaberite, po vlastitom ukusu, sto pesama naših pesnika koje su objavljene, recimo, u poslednjih dvadeset godina, pa ćete videti kakvo je to bogatstvo. Bogatstvo života. Da ga češće imamo na umu, mi koji za njega znamo, a da ga upoznaju oni koji za njega ne haju – mnogo šta bi nam izgledalo drugačije. Kao narod, bili bismo bolji, Srbija bi bila lepša. Ovo liči na pesničko preterivanje, ili samoljublje. Ali nije to. Narodi koji nisu svesni i ne drže do svojih (duhovnih) vrednosti, ne mogu da napreduju, čak ni ekonomski.
Kažete da je poezija kao parfem: mala količina, a mnogo jakog mirisa. U čemu je njena prednost u odnosu na druge umetnosti?
Metafora o parfemu je sugerisala prednost kada je reč o tržištu – u smislu slabijeg, ili nikakvog, njegovog pritiska na poeziju. Tržište nije zainteresovano za poeziju, kao, recimo, za film, ili roman. U kontekstu umetnosti, međutim, ne može se govoriti o prednosti, ali može o specifičnosti. Ta specifičnost često stavlja poeziju u poziciju avangarde književnosti. Ako pogledate istoriju novije srpske književnosti, vidite da su njene bitne težnje prvo nagoveštene u poeziji.
Moderna srpska poezija počinje s knjigama Miodraga Pavlovića „87 pesama” i Vaska Pope „Kora”. Da li su te knjige bile i neka vrsta političkog manifesta?
Tom početku, obavezno dodajem i knjigu Dušana Radovića „Poštovana deco”. Da su te knjige politički manifest, ili čak samo književni manifest – danas bi bile tek stavka u hronologiji događaja, bez naročitog značaja. Uzroci i razlozi umetnosti su manje primetni, ali su dublji od uzroka i razloga politike. Neki CK može da donese rezoluciju o slobodi umetnosti, ali ne može da napravi umetnost. Ona je stvaranje slobode, a manifesti, politički ili književni – priča o slobodi.
Polemišete sa stavovima Dušana Radovića o modernoj poeziji. Šta je moderna poezija danas?
Nisam imao nameru da polemišem sa Radovićem. Više sam ga tumačio i, zajedno s njim, razgovarao s modernom poezijom. Zaključak tog razgovora glasi da je modernost – autentičnost, „potreba da se izađe iz okoštalih i potrošenih oblika stvaranja” koju svaki pravi pesnik ima. Modernost je stvaralačka kategorija, a ne opredeljenje, ona je ono (novo) što nastaje (katkad polemički) iz tradicije. Tako je bilo, tako je danas.
Opisujete kako je nastala pesma Stevana Raičkovića „Na septembarskoj plaži...” Kako, zapravo, nastaje pesma?
Na razne načine. Nema recepta. Često su najuspelije, najbolje, one koje nastanu naizgled slučajno, sticajem okolnosti, kao pomenuta Raičkovićeva. Slučajnost, u poeziji, nije slučajna, nego je plod „skrivenog posla”.
Ne slažete se s mišlju: kad topovi govore – muze ćute. Poezija, tvrdite, nastaje i u ratovima?
Naravno. Ni život ne staje u ratovima, pa zašto bi stala poezija? Rat izoštri i pojača iskonski krik čovekovog postojanja, a u tom kriku je i poezija.
Kažete da nema pesme bez priče. Da li je pesma nastala sažimanjem priče, ili je priča nastala proširivanjem pesme?
Esej na koji se vaše pitanje poziva, varijacija je razmišljanja na temu odnosa vrsta književnosti. Ne može tu ništa naročito novo da se kaže, ali moj je utisak da je pesma nastala iz prvobitne neizrecivosti, iz neartikulisanih krikova čovekove težnje za komunikacijom. Prva reč na svetu je i prva pesnička reč, bila je otkriće, prepuno značenja, kao što je to i današnja pesnička reč. Pesma je bliža čovekovoj mladosti, a priča čovekovoj zrelosti. A znamo da se mladost i zrelost u čoveku stalno mešaju, bez obzira na uzrast, i da nije važno šta je pre, a šta posle, nego da u datom trenutku doprinosi punoći čovekovog bića.
Ljubavna poezija je čežnja za ljubavlju, ili uspomena na ljubav. Između ljubavne poezije i ljubavi, dakle, ne stoji znak jednakosti?
Eh, kako bi to bilo da ljubavna poezija može da bude ljubav! Bili bismo pošteđeni raznoraznih muka, ali ne bi bilo ni raznoraznih uzbuđenja kojih u ljubavi ima. Pošto to nije tako, ostaje nam da razgovaramo o osobinama žanra ljubavne poezije, a da krajičkom oka gledamo kako ljubav prolazi. A onda je, iznenada, osetimo u ljubavnoj pesmi: prošla, ali nije otišla.
Ko vrednuje poeziju i odlučuje o njenom trajanju?
Niko, poimence. A svi, pomalo. Najviše, valjda – vreme. Svake sekunde, budućnost postaje sadašnjost, da bi, u istoj sekundi, postala prošlost. Te sekunde su kao vitamini, što ih je više, neke pesme postaju sve jače. Neke druge pesme, međutim, imaju sudbinu da su im date nevitaminske sekunde, pa nestaju zajedno sa njima. Ali, strpljiv sudija je vreme: milijarde sekundi proteknu u zaborav, a onda jedna vrati pesmu u sadašnjost, kao da upravo u toj sekundi nastaje. I to je jedina „moć” poezije, taj njen spoj sa vremenom. Otuda i ovo današnje smutno doba, koje u svojim surovim kalkulacijama uopšte ne računa na poeziju, ima neki podsvesni respekt prema njoj: oseća da će njegove kalkulacije zauvek nestati sa njegovim sekundama.
Poezija je u svakom društvu na margini. Šta treba učiniti da se popravi položaj poezije i pesnika?
Margina je njeno prirodno mesto. U buci i zbrci središta, izgubio bi se dubinski sjaj života, koji isijava iz poezije. Taj položaj (poezije) ne može se menjati, ni popravljati. A položaj pesnika? Pa, isti je kao i položaj poezije, mada, naravno, ljudi koje nazivamo pesnicima imaju različit život i sudbine, i tu bi se dalo, kao uostalom i kod drugih ljudi, štošta menjati i popravljati.
Zoran Radisavljević
objavljeno: 27.03.2015.
