Izvor: Blic, 26.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podsmevam se ludilu
Podsmevam se ludilu
Na svom prvom gostovanju u Beogradu, u okviru festivala Slavija 2004. zagrebački Teatar Kerempuh, je gostovao a predstavom 'Balkanski špijnu' Dušana Kovačevića, koju je režirao Mustafa Nadarević, jedan iz plejade velikih glumaca sa prostora bivše Jugoslavije, koji takođe i igra u ovoj predstavi.
Svoj prvi zvanični dolazak u Beograd, posle pauze duže od decenje, Nadarević doživljava 'kao i one, nekadašnje dolaske'. 'Uvek, kada sam dolazio >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Beograd, i pre dok smo bili čitavi, a i sada kad smo poderani, bilo je isto. Publika je uvek izvanredna i mene uopšte ne uzbuđuje to što kažu da smo sada, sa predstavom 'Balkanski špijun' doživeli ovacije. Čini mi se da je posredi i velika doza kurtoazije, pored iskrenog uživanja, bilo kada smo mi dolazili u Beograd ili beogradska pozorišta u Zagreb. Ili je, da budem ironičan, možda reč o tome da ovde dođe puno Hrvata pa aplaudiraju a u Zagrebu to čine Srbi.' Izabrali ste da se predstavite beogradskoj publici predstavom rađenoj prema komadu Dušana Kovačevića; je li to bio planiran potez?
- Ovo gostovanje je bilo prilično traumatično za nas. U Beograd smo došli sa komadom koji je na neki način srpska biblija. Bilo bi krasno da je ta predstava umrla davno, i da je nestala sa smrću Bate Stojkovića. Međutim predstava umire onda kada nestane poslednjeg čoveka koji je gledao tu predstavu. Na našu žalost, ili na radost, snimljen je još i film i postoje ljudi koji znaju ceo film napamet. Nama je u Zagrebu, u pozorište došao čovek, koji pri tom nije lud, i odrecitovao sve dijaloge, znao je napamet reči svih likova. I zato je teško igrati predstavu koja je na neki način sveta knjiga ili kao deo biblije, kurana, svejedno, jer je ljudi znaju napamet. Ono što je posebno značajno u ovom gostovanju, iako ne volim da govorim o političkim temama, jeste činjenica da smo došli u Beograd kao zvanično, institucionlano pozorište, a ne kao neformalna trupa. Važno je da je ta razmena krenula. Sa kojim ciljem ste radili predstavu 'Balkanski špijun'?
- To je predstava koju sam radio tako da više mami ljude na smeh i eventualno zabavu, nego li na muku koja je puno primarnija u tom komadu. Puno je primarnija ta paranoja, to ludilo, bilo da je posredi žensko ili muško.
Ovaj komad je čini se lako prošao test osavremenjavanja i prilagođavanja pa i činjenicu da se Ilija Čvorović premetnuo u Srpkinju iz Bosne koja juri špijuna po Hrvatskoj?
- Beograd i Srbija napokon imaju svoje Bosance kao što Zgreb ima svoje i kao što konačno ceo svet ima svoje Bosance koji nisu mogli trpeti rat i ubijanje i koji su se rasuli. I vaši i naši Bosanci su prisutni, ne znam u kojoj meri u Beogradu, ali u Zagrebu nas ima. Ranije smo dolazili u malim grupicama ali sada je došla cela vojska ljudi koji nameću svoje običaje, svoje kulture, svoje nekulture, radosti, svoja ponašanja, tako da je bila zanimljivo videti kako ljude kako sada žive. Možda sam i pogrešio što sam celu tu muku, koju Kovačević izvanredno slika, prebacio u drugi plan. Ali sam se morao prilagoditi i činjenici da je Kerempuh vrsta pozorišta u kome se igraju satirične i komične predstave. Dušan Kovačević je jedan od najgorčih pisaca i puno teže bi prošao u toj sredini da nisam postupio tako. Sišao sam s puta koji bi mogao biti opasan i koji uistinu jeste opasan, i prešminkao sam to crnilo. Snimaćete novi film u Sarajevu, dakle u Bosni gde kinematografija beleži veoma dobe rezulate poslednjih godina?
- Postoje neki ljudi koji kažu da bi plod bio dobar, mora žito koje se seje biti zdravo. Obožavam dobre pisce, dobre scenariste, dobru literaturu uopšte, čini mi se da Srbija ima dobru tradiciju da ima dosta ljudi od pera koji su znali pričati priču. Najvažnije je imati dobru, nesvakidašnju priču što je u Beogradu bilo lako naći. Sarajevo pak ima Abdulaha Sidrana, za koga mislim da potiče iz svemira, i on je pisao scenario za film u kome ću igrati. Poslednjih godina u Sarajevu se pojavilo još nekoliko mladih ljudi koji izgleda znaju pisati scenarije. Dodamo li tome da tamo postoji pristojna rediteljska škola - kao što su Bata Čengić, Šiba Krvavac, zatim je tu bio Kustirica, pa sada Kenović, bilo je tu dobrih filmskih manijaka - onda je lako pretpostaviti da se to sad vraća. Vaša predstava 'Bakanski špijun' ima dosta nostalgičnih tonova. O kojoj vrsti nostalgije je reč?
- U predstavi nema jugonostalgije, ja se ne bavim time, ali ima nostalgije za dobrim piscem, za ljudima na ovom prostoru, za pametnim svetom, za dobrim rediteljima, glumcima. Meni je i ona avlija bila mala, a kamo li sad ova, još manja. I to se čak ne bi moglo ni nazvati nostalgijom nego nekom mukom od tog stalnog stiskanja, i sve manjeg i manjeg prostora za koji i ne znaš koliko može biti mali, dok te ne stisne. Željko Jovanović
