Izvor: Politika, 10.Sep.2010, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pod pritiskom interesnih grupa
Ministarstvo prosvete nije napravilo registar nastavnika, a bilo je dužno da to učini
Početkom ovog veka, u odsustvu jasne državne strategije u visokom obrazovanju, osnovani su mnogi privatni fakulteti i univerziteti. Osnovani su u vreme kada nisu bili definisani kriterijumi za njihovo osnivanje, kada nisu postojali standardi koje mora da zadovolji jedna visokoškolska ustanova.
U istom periodu, u sličnim okolnostima, državni univerziteti bili su inertni – sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zastarelim studijskim programima, bez ambicija da ih bilo ko menja, nastavni kadar nije podmlađivan ili je to činjeno bez jasnih kriterijuma. Mnogi mladi ljudi napuštali su zemlju, jer u takvim okolnostima nisu imali perspektivu za naučnoistraživački rad i univerzitetsku karijeru. Danas možemo da zaključimo kako je nastavni kadar mahom star, i na državnim i na privatnim fakultetima.
Zakon o visokom obrazovanju (2005) i Standardi o akreditaciji visokoškolskih ustanova (2006) podstakli su fakultete i univerzitete da se susretnu sa kriterijumima evropskog obrazovnog prostora. Ambiciozniji su prvi krenuli u „veliko spremanje”. Oni manje ambiciozni, većinom privatni fakulteti, smatrali su da će sve ostati u istim okvirima i posle akreditacije, rukovodeći se narodnom izrekom: „Svako čudo za tri dana”. Nadali su se da će ih ta „pošast” mimoići, ostavljajući ih na miru u želji za ostvarivanjem profita.
Akreditacija je, bez obzira na sve manjkavosti i promašaje, bila pozitivan proces. Ali uspela je delimično. Zašto? Pre svega, nije bilo koordinacije između subjekata odgovornih za njenu potpunu realizaciju.
Ministarstvo prosvete nije napravilo registar nastavnika, a bilo je dužno, po zakonu, da to učini.
Nacionalni savet za visoko obrazovanje pritiskale su interesne grupe – pre svega one sa privatnih univerziteta. Članovi saveta nisu zaokružili strategiju, nisu definisali nacionalni okvir kvalifikacija, bavili su se sami sobom.
Profesori državnih univerziteta, neretko su honorarno zaposleni na nekom (ili na nekoliko) privatnih univerziteta. Tako su osiguravali svoju egzistenciju, ali bez ambicija da prihvate novo, neprestano pružajući latentni otpor reformi visokog obrazovanja.
Kako dalje? I državni i privatni univerziteti (jer vlasništvo je nepovredivo) pre svega moraju da teže kvalitetu i moraju da finansiraju kvalitet.
Kvalitetom studija, studijskih programa, mora se stvarati kvalitet znanja svršenog studenta. Potrebno je manje misliti o profitu koji se stvara samo upisom velikog broja studenata koji plaćaju visoke školarine.
Jedini ispravan put poboljšanja ovakvog stanja na univerzitetima je njihova neprestana i eksterna kontrola.
Rektor Univerziteta u Kragujevcu
Slobodan Arsenijević
objavljeno: 10.09.2010.
