Izvor: Politika, 20.Nov.2011, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobuna teškaša
Kažu da dobar vozač stalno gleda i napred i pozadi. Tako bi morali i Arapi.
Pogled unazad nudi objašnjenje kako je i zašto islamska civilizacija od 750. godine prosperirala, doprinoseći ogromno svetskoj nauci, filozofiji, medicini, astronomiji, optici, građevinarstvu – sve do 1258. kada su Mongoli uništili Bagdad.
Pogled unapred neophodan je da bi arapski svet izašao iz sveopšte učmalosti u kojoj tavori decenijama.
Revolucije, koliko god da su im dobre >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << namere, ne mogu same da obave posao. Po pravilu ne uspevaju da odmah ostvare svoja obećanja: delom zato što je potrebno vreme da bi se prilagodilo novom poretku stvari, delom što uvek postoje snage, domaće i spoljne, koje bi da ih onemoguće.
Istorija je prepuna slučajeva kada su revolucionarni ciljevi bili minimizirani, izmenjeni ili se polako sve vraćalo na status kvo.
Arapski svet je tokom decenija bio svedok različitih revolucija i pobuna, ali retke su – ako ih uopšte ima – uspele da bila šta fundamentalno promene nabolje.
Tako je prva zima posle Arapskog proleća došla da podseti da su političke prognoze eksperata i kalkulacije vlada daleko od euforije prvih dana, da neke „stare snage“ pokušavaju da opstanu dok neke „nove snage“ nadiru, da neke revolucije možda i ne moraju da uspeju.
Kakve će nove forme vladavine zameniti fosilizovane arapske strukture vlasti i stare autokrate s njihovim jednopartijskim sistemima, svemoćnim armijama i tajnim službama?
Egipat se tek sprema da krajem meseca izađe na prve slobodne izbore koji su pod senkom napora prelaznih vojnih vlasti da armiji osiguraju privilegije i budućnost, i teškog, nimalo demokratskog nadmetanja sekularista s jedne strane, i najbolje organizovanih islamista s druge.
Tunis, gde je sve počelo, tek je u novembru održavanjem fer izbora preskočio prvu prepreku u stipl-čez trci ka demokratiji, a rezultat je nagovestio regionalnu renesansu političkog islama za koji još niko nema odgovor kuda će da vodi.
Rat u Libiji je na prvi pogled završen u krvi pukovnika Gadafija, ali tek će se pokazati prava cena demokratije koju NATO izvozi bombama. Siguran sam da se u Briselu hvataju za glavu kada čuju koliko se često u Tripoliju pominje šerijat – islamsko zakonodavstvo.
Upravo strah od nametnutih promena i nasilnih modela Sirijce, uprkos svemu, sve više okuplja oko predsednika Bašara el Asada razotkrivajući polako skrivanu istinu da „mirni demonstranti“ i nisu tako mirni, da ih neko naoružava i obučava da obore režim koji je sam sebe doveo u ovakvu situaciju – kasneći da sprovede obećane reforme i uzvraćajući silom.
Od proleća do zime: možemo li da govorimo o novoj političkoj kulturi Arapa? Rekao bih ne. Preuranjeno je. Politički je aksiom da predstavljanje demokratije, vladavine zakona ili poštovanja ljudskih prava zahteva kulturu koja se ne menja preko noći. Nema prečica. Možda su u pitanju generacije.
To nikako ne umanjuje važnost procesa otvorenih u Tunisu i Egiptu niti ukida odgovornost za humanitarni intervencionizam koji se ponovo uselio na Bliski istok.
Arapsko proleće nisu samo revolucije na trgovima po Tunisu, Kairu, Sani, Manami, Hami, Bengaziju. Obaranje despota i nastavak borbe za svrgavanje drugih, svi ti dramatični događaji otklanjaju međutim pažnju od jedne druge, podjednako važne revolucije.
Reč je o sve otvorenijem protivljenju „teškaša“ regiona – Turske, Saudijske Arabije, Egipta i Irana – hegemoniji koju im je duže od pola veka nametala Amerika, uz pozadinsku podršku Izraela.
Decenijama SAD obezbeđuju Izraelu svaku političku i diplomatsku podršku, propraćenu obilnom finansijskom i vojnom pomoći. Uključujući i garancije – sadržane u američkom zakonu – da Vašington garantuje sposobnost Izraela da pobedi bilo kakav izazov koji stiže od bilo kog od njegovih suseda.
Događaji 11. septembra 2001. doprineli su da Izrael ubedi Amerikance da je otpor Palestinaca okupaciji takođe terorizam. Onda je u eri Džordža V. Buša usledila katastrofalna militarizacija američke spoljne politike, invazija, okupacija i razaranje Iraka.
SAD nastavljaju da štite nuklearni monopol Izraela u regionu zavodeći oštre sankcije Iranu zbog njegovih nuklearnih aktivnosti. Učestvuju u sajber-sabotažama virusom „Staksnet“, ne obaziru se na „ciljna ubistva“ iranskih naučnika.
Povrh svega, nanoseći ogromnu štetu sebi, Izraelu i miru na Bliskom istoku, i ova administracija toleriše produženu izraelsku okupaciju palestinske zemlje. Politiku koja pojačava mržnju Arapa i muslimana prema Americi i Izraelu.
Pobuna regionalnih „teškaša“ protiv takve politike, iako pomalo u senci, nije ništa manje spektakularna od Arapskog proleća. Njihova poruka je jasna: palestinsko pitanje ne može više da se zapostavlja. Palestinci moraju konačno da dobiju svoju državu.
Turska, doskora dugogodišnji strateški partner Izraela, otvoreno upozorava da Izrael mora da „plati za svoju agresiju i zločine“. Uticajni saudijski princ Turki al Fejsal javno kaže da će SAD izgubiti saveznika ukoliko stave veto palestinskom zahtevu za punopravno članstvo u UN.
Egipat, prva arapska zemlja koja je 1979. sklopila mirovni sporazum sa Izraelom, saopštava sada preko svog premijera da taj ugovor „nije sveta knjiga“ i da ga treba preispitati.
Konačno Iran. Barak Obama je začuđujuće brzo odustao od ruke pomirenja koju je ponudio Teheranu na početku mandata. Pod snažnim pritiskom Izraela, koji Iran doživljava kao „egzistencijalnu pretnju“, SAD demonizuju Iran kao opasnost po čitav svet – umesto da pregovaraju i uključe ga u bezbednosnu arhitekturu Persijskog zaliva i šireg Bliskog istoka.
Egipat, Iran i Turska su naslednici ozbiljnih civilizacija. Saudijska Arabija je najveći svetski izvoznik nafte, finansijski džin i čuvar dva najsvetija mesta islama – Meke i Medine. Svi su sve nezadovoljniji Amerikom. Zbog Izraela.
Da li će izraelski premijer razmisliti o poruci. Ili pokušati da ubije glasnika? Ako je po prošlosti, destabilizacija je verovatnija od dijaloga.
Što se SAD tiče, čini se da je Obama abdicirao. Amerika gubi lidersku ulogu oko pokušaja uspostavljanja mira na Bliskom istoku. „Teškaši“ ga izguravaju iz ringa.
Boško Jakšić
objavljeno: 20.11.2011
