Izvor: Vostok.rs, 06.Avg.2014, 16:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Po čemu špijuni liče na naučnike
06.08.2014. - Andrej Bezrukov
Donald Hitfild je posedovao konsalting kompaniju u SAD, stekao je obrazovanje na Harvardu i sa suprugom je podizao dvoje dece. Bio je sasvim uspešan građanin Amerike. Teško da je nekome od njegovih poznanika i kolega moglo pasti na pamet da se Donald Hitfild zapravo zove Andrej Bezrukov, i da je on glava ruske obaveštajne grupe. Bezrukov je radio u inostranstvu skrivajući se pod lažnim identitetom još od kraja prošloga veka i za to vreme nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << izgovorio ni jednu reč na ruskom. Pre dve godine ga je odao izdajnik, posle čega se vratio u Rusiju.
"Ne možeš koristiti maternji jezik čak ni kod kuće..."
Za početak, kako se tačno zove ono čime ste se bavili u SAD? Špijunaža?
- To je baš ono čime se američke specijalne službe bave u Rusiji. Znate, ima tu razlike u pojmovima. Na engleski se "špijunaža" prevodi kao spying, ali u ruskom jeziku spy može da znači dve stvari: "špijun" i "obaveštajac". Može se tumačiti na različite načine. Nisu bez razloga u Sovjetskom Savezu za svoje koristili dobru reč "obaveštajac", a za neprijatelje - "špijun".
Kažu da za čitavo vreme dok ste radili niste prozborili ni reči ruskog. Da li je to istina?
- Jeste, istina je. To je specifičnost ilegalnog posla. Ne možeš da koristiš maternji jezik čak ni kod kuće, i sve vreme si pod jakom samokontrolom. Mada, posle nekoliko godina rada, to postane potpuno prirodno. Čak i sanjate na drugim jezicima. Ja i supruga i sad razgovaramo u glavnom na engleskom i francuskom.
A vaša supruga je radila sa vama? Da li je i ona imala skriveni identitet?
- Da, moja supruga Jelena je takođe profesionalni obaveštajac, i mi smo radili zajedno u inostranstvu od prvog do poslednjeg dana.
Dugo ste živeli u zemlji radeći faktički protiv nje, je li tako?
- Znate, špijunaža nema veze sa time protiv koga radiš. U špijunaži je važno to za koga radiš. "Protiv koga radiš" ne sme da bude orijentir, zadaci mogu da se promene. Kao obaveštajac radiš da bi doneo korist svojoj zemlji. Protiv nekoga se može počiniti neki zločin, a špijunaža kao delatnost ima patriotski karakter.
I kako ste onda prihvatali ljude iz okruženja, ako ne kao neprijatelje?
- Kao osnovni objekat izučavanja. To je zemlja koju moraš da poznaješ, to su ljudi koje hoćeš da razumeš, zato da bi mogao da pomogneš vođama tvoje države da donesu ispravne odluke.
Dakle, obaveštajac je nešto poput naučnika sa lažnim identitetom?
- Da, vrlo često se zahteva poznavanje i razumevanje stvari. Rekao bih čak ovako: Da bi pobedio,moraš razumeti, da bi razumeo, moraš zavoleti. To jest, moraš zavoleti zemlju u kojoj radiš. Prisustvo čoveka koji može uprkos dezinformaciji na licu mesta da shvati šta se događa - to je pozitivni stabilizujući faktor. Da bi se pripremio i zaštitio, nekad je dovoljno zrnce kritičke informacije. Ovako bih rekao: špijunaža je u biti odbrambena mera.
Jeste li uspeli da zavolite SAD?
- Ne mogu da kažem da sam zavoleo tu zemlju. Na kulturnom planu, živeo sam i u zanimljivijim zemljama od Sjedinjenih Država. Ali, naravno, ja poštujem Amerikance. Mnoge osobine američkog naroda se meni mnogo dopadaju, kao na primer optimizam, domišljatost, spremnost na neophodne promene, sposobnost da pošteno i brzo priznaju i ispravljaju svoje greške.
Gde vam se više sviđa da živite posle razmene: u Rusiji ili u SAD?
- Iskreno govoreći, trenutno mi je zanimljivije da živim u Rusiji. Kao prvo, to je moja kultura. Ali glavno je to što sam u Rusiji svedok istorijskog trenutka –odvija se proces formiranja nove zemlje. Taj proces je složen, bolan, ali je izuzetno interesantan, pogotovu za mene, čiji posao se svodio na to da shvatim šta se realno događa i koje sile stoje iza toga.
"Ja sam specijalista za oblikovanje budućnosti"
Može li malo preciznije? Radili ste u SAD od 1999 godine, a do tada?
- O tome ne mogu da govorim.
Kakav ste posao imali u Americi?
- Ja sam specijalista za strateško predviđanje, za oblikovanje budućnosti. Moji naučni članci i patenti se pre svega odnose na tu oblast. Radio sam sa vodećim korporacijama i državnim organima u nizu zemalja, uključujući i SAD. Ali kao konsultant, morao sam da radim i u drugim oblastima: da organizujem promene u korporacijama, da organizujem borbu za velike ugovore i tako dalje.
Novac, biznis koji se mora voditi - pa to je čitav jedan život u inostranstvu...
- Da, naravno. Sveukupno, ako pogledamo sa profesionalne tačke gledišta, kada se čovek u mojoj situaciji nađe u inostranstvu, on mora da izgradi čitav novi život i na materijalnom planu, i na planu porodice. Čovek faktički otpočinje novi život iz početka. Može se reći da se osećaš kao drugi čovek. Ja i supruga smo krenuli na službeni put sa jednim koferom. Morali smo iznova da stičemo obrazovanje, da tražimo posao, da razvijamo privatni biznis, i to nekoliko. Bez ičije pomoći i uz minimalna sredstva - sećate se kakva je bila situacija u našoj zemlji u to vreme. I uz sve to treba da se bavimo našim glavnim poslom - ispunjavanjem definisanih zadataka.
Kako ste dospeli na Univerzitet Harvard?
- Na Harvardu sam dobio diplomu magistra državne uprave. Pri upisu sam prošao kompletnu proceduru kvalifikacije, kao i ostali kandidati, uključujući testove, motivaciona pisma i rekomendacije. Do tada sam već imao diplomu Magistra poslovne administracije i diplomu specijaliste za svetsku ekonomiju, i iskustvo u pokretanju i rukovođenju biznisa. To jest, prema nivou pripreme se nisam razlikovao od ostalih kandidata.
"Špijunaža - to je najromantičnija profesija"
Da li je obaveštajcu neophodan glumački talenat?
- Mislim da jeste.
Vi nikada niste želeli da postanete glumac?
- Ne. Glumac postaje neko drugi na određeno vreme, a onda se vraća u svoj život, a ovde čovek postaje neko drugi postepeno, ali dubinski i sveobuhvatno. Zapravo čovek promeni naciju, jezik, ali ne i ideje.
Da li se događalo da psihički umor, ako ga je bilo, dosegne kritičan nivo, tako da ste bili spremni da odustanete i sve ostavite?
- Ne, nije se dešavalo, pošto ja mnogo volim svoj posao. Osećam se kao vrlo srećan čovek. Ja sam u duši bio, i ostao romantik. Špijunaža je najromantičnija profesija. Moje kolege i saborci, oni koje znam lično i koje ne znam lično , su izvanredni, nadareni, nesvakidašnji ljudi, često i komplikovani. To su neverovatno čisti ljudi. O njihovim sudbinama, često komplikovanim na ličnom planu, mogu se knjige pisati. I, što je tužno i tragično, za najbolje među njima često saznamo tek posle njihove smrti, ako uopšte išta ikad i saznamo... Znate, posao na ilegalnom položaju pročišćava ljude i povezuje ih sa nečim višim - za sujetu prosto nema vremena.
Koji su kvaliteti važni za obaveštajca? Koji je glavni kvalitet?
- Mislim da je to patriotizam. U tome, i samo u tome je sav smisao posla. Novac nije poenta špijunaže. Samo čovek koji se predao idejama može obavljati svoj posao, znajući pritom da ostatak života može provesti u zatvoru. Nikakvim materijalnim pogodnostima se to ne može nadomestiti.
Da li posao obaveštajca podseća na folmove o Džejms Bondu? Šta je to: rutina ili pak realan rizik?
- Špijunski posao se, da tako kažem, ne gradi da bi propao. To jest, svesni smo rizika, i odluke se donose tako da se taj rizik minimalizuje. Špijunaža nije avanturistička pustolovina. Ako se ponašate kao Bond, trajete pola dana, dan maksimum. Čak i ako pretpostavimo da postoji magični sef, u kojem se kriju sve tajne, sutradan će polovina njih biti zastarela i nikome neće trebati. Vrhunska špijunaža podrazumeva zaključivanje i razumevanje onoga o čemu će vaš protivnik razmišljati sutra, a ne o čemu je razmišljao juče.
"Moje porodično stablo seže čak u doba Jermaka"
Šta za vas znači reč "patriotizam"?
- Ja mislim da je patriotizam znači da sebe i svoje mesto u svetu shvatiš kao deo Rusije. To su moji prijatelji, to su moji roditelji, to je moje porodično stablo, koje seže čak u doba Jermaka, kada su moji prapraroditelji došli u Sibir. Zaboraviti to, za mene znači ostati bez ičega. Meni je kao istoričaru po prvom, ruskom obrazovanju posebno bliska ideja velike i tragične istorije moje zemlje, njenih uspona i padova kroz koje je prošla, njenog beskonačnog, mučnog traganja za sobom između Istoka i Zapada.
Ispada da takvu nacionalnu iskru ima svako. A nije li ona možda samo začin u hladnoj političkoj borbi?
- Ne. Hajde onda da porazgovaramo o nacionalnoj ideji, bez dodirivanja političke borbe. Nacionalna ideja je svest o tome kakvo mesto u svetu zauzima tvoja zemlja, šta mi kao nacija hoćemo, šta možemo dopustiti a šta ne možemo. Ako imamo zajednicu i svest ko smo mi to, kuda idemo, kakvi su principi ugrađeni u osnovu, onda imamo ono što objedinjuje ljude, ono što se zove nacionalna ideja. Ideje koje su nas ranije objedinjivale, više nas ne objedinjuju. One su otišle u prošlost. Sada je Rusija u procesu formiranja novih ideja. Politička borba oko toga kako izgleda budućnost Rusije je dokaz tekućeg procesa kristalizacije nacionalne ideje, element stvaranja.
Kako biste okarakterisali današnje vreme u istoriji Rusije?
- Meni se čini da je ovo vrlo interesantna etapa, gde učestvujemo u stvaranju nove zemlje. To je bolan period kroz koji su mnoge zemlje prošle. Najvažnije je da sami sebi to ne upropastimo. Izbeći destabilizaciju zemlje, naći zajednički jezik i odlučiti kakvu zemlju treba razvijati. Mi nemamo jedinstveno mišljenje, ali kao nacija smo dužni da damo takav odgovor da se ne prevrnemo čamcuu kojem svi sedimo.
"Namerno smo decu upisali u francusku školu"
Vaša deca sada imaju 18 i 22 godine. Oni su rođeni u inostranstvu, je li tako?
- Da, naša deca su se rodila i odrasla u inostranstvu. Rasla su tamo kao sva normalna deca, prirodno, ne znajući ni reči ruskog.
Oni su živeli tamo ceo život. Možda su više Amerikanci nego Rusi?
- To da kod njih do dolaska u Rusiju nije bilo ničega ruskog je činjenica, ali ne bih rekao ni da su tipični amerikanci. Znajući kako se u američkom kulturnom kazanu svi kuvaju po istom receptu, namerno smo dali decu u francusku školu. Da bi sačuvala evropski, otvoreni, široki pogled na život umesto uprošćenih šablona i prazne političke korektnosti.I, naravno, trudili smo se da im pružimo što više mogućnosti da vide i uporede razne zemlje, i da sami izvode zaključke. Očigledno je da se, živeći u drugoj zemlji, ne smeju približiti ruskim vrednostima. Ali možemo im usaditi, ako ne ljubav, pošto ne poznaju zemlju, a u krajnjoj liniji poštovanje.
Kako su deca podnela to što vam se desilo, konkretno - hapšenje?
Nas su uhapsili za vreme proslave rođendana našeg starijeg sina. Nekoliko minuta su deca mislila da je to prosto skeč - gomila ljudi u tamnim odelima u crnim automobilima... Naravno, za njih je to bio šok. Ali da izađu iz šoka pomaže im to što smo mi kao roditelji stalno održavali sa njima dobar duševni kontakt, otvoreni dijalog u porodici, uzajamno razumevanje i poverenje. Posle našeg hapšenja doleteli su u Rusiju na našu molbu, ne znajući ko će ih dočekati i šta ih čeka... Kada smo se posle razmene konačno našli s njima u Rusiji i kada su saznali istinu o našoj profesiji, prvih mesec dana smo svaku noć provodili u razgovorima o životu i o istoriji. Mislim da su na kraju shvatili zašto smo napravili određeni izbor u životu. Bez obzira na sve teškoće prilagođavanja u zrelom dobu, u Rusiji imaju ono što ranije nisu imali - dede i babe, porodicu sa svojom dugom istorijom, koja ih voli.
A da li ste im predlagali neku ideologiju?
- Ne, prosto smo se trudili da odgajimo poštene čestite ljude, otvorene za nove ideje, otvorene svetu. Da sve u svemu budu humanisti.
Kako se sada razvija njihova sudbina? Jesu li uspeli da se integrišu u rusko društvo?
- Oni su u procesu integracije, koji je sada veoma složen. Ruski jezik, naravno, nije najlakši za učenje. Za dve godine su uspeli da proputuju zemljom i najjači utisak je na njih ostavila priroda, naročito Sibir. Sinovi imaju svoje planove, koji nemaju veze sa politikom niti špijunažom. Starijeg više zanima poslovanje, naročito finansije.
"Njemu će i onako ostatak života biti sav nikakav..."
- Vaša grupa je otkrivena pošto vas je odao jedan od oficira službe spoljašnje špijunaže. Šta biste mu rekli kada biste ga sreli?
Pa, mislim da će se on, taj lik, Potejev, u svakom slučaju pobrinuti da mene ne sretne...
A ako ga najednom sretnete? Samo zamislite kako bi bilo.
- Znate, ništa mu ja ne bih rekao. Nema potrebe. Ja mislim da će njemu ostatak života i onako biti sav nikakav. Izdaja je kao čir na želucu: ako ga imaš, poješće te. Ne može se održati ma kakav emocionalni balans u životu, kada znaš da si nekoga izdao ili ubio. A njegov otac je bio Heroj Sovjetskog Saveza. On nije izdao samo sebe, on je ubio sećanje na svoje roditelje. Koliko god da su mu platili, tu se slažem sa Vladimirom Vladimirovičem Putinom, koji je rekao, da je njemu teško zavideti na životu. On će se ili propiti, ili će ga tuga pojesti: svako jutro kad se probudi da se seti šta je uradio. Znate, u Centralnoj obaveštajnoj agenciji i u Federalnom istražnom birou raduju se Potejevoj izdaji, ali prema samim izdajicama, kao i svuda, vlada negativno raspoloženje. Posle dve godine u SAD on je to sigurno već osetio. Već im je dosadio. Više im ne treba. Kao isceđeni limun.
Kakve je on imao motive?
- Ja mislim da je to čovek, kome su otadžbina i špijunaža bili u drugom planu, odnosno sitnica. Dodajte na to nezadovoljene ambicije i ljubav prema novcu, i on je već spreman da se odrekne svojih principa za određenu cenu.
Jeste li nailazili na potkupljene ili vrbovane obaveštajce?
- Ne, nisam nikada. Nisam čuo ni za jednog pravog profesionalca, još gore za ilegalca, koji bi se dao vrbovati. Moj utisak o izdajniku Potejevu je bio upravo da je slab kao profesionalac. U špijunažu je zapa slučajno, i eto vam rezultata.
Kada su vas otkrili, da li su pokušali da vas potkupe ili vrbuju?
- Ne. I od izdajnika Potejeva, i na osnovu sopstvenih zapažanja znali su da od toga nema nikakve koristi. Prema meni i ženi su se agenti FIB posle hapšenja ophodili kao profesionalci prema profesionalcima - sa izrazitim poštovanjem.
Možemo li čuti nešto detaljnije o tome šta se dešavalo pošto ste otkriveni? Šta ste osećali u tom trenutku?
- Neposredno posle hapšenja sećam se da sam bio u stanju potpune unutrašnje mobilizacije, čak čisto fizički. Kao da je sav pređašnji život, svi planovi u trenutku prešli u poslednji plan, u nekakvu maglu. Glavna je bila želja da se sazna uzrok neuspeha i naći načina da kontaktiram ženu i decu. Bio sam svestan da je prethodni život završen i da počinje druga etapa - etapa borbe po novim pravilima, koja može da potraje mnogo godina. To stanje potpune spremnosti na sve u svakom minutu, trajalo je desetak dana, dok nijepostalo jasno da se na najvišem nivou vode pregovori o našem oslobađanju.
"Za američke političare Rusija zauzima marginalnu poziciju"
Kako vi, kao ekspert, istoričar i čovek koji poznaje zemlju, vidite Ameriku?
- SAD proživljavaju prilično složeni period, kada superdržava postaje normalna moćna zemlja. Možda lider u nekim oblastima, ali ne bezuslovni. U SAD se to prihvata prilično bolno. Postoje ljudi koji postavljaju pitanje, kakvo će mesto SAD zauzimati u svetu. Zanimljivo je da su mnogi od njih vojna inteligencija, vrlo obrazovan sloj, koji može realno da oceni položaj zemlje. Ta vojna lica predlažu da SAD zauzmu stav orijentisan pre na saradnju u rešavanju globalnih problema ne samo u zemlji, već i u svetu, poput smanjenja ekonomskog rasta, umesto da održava svoje pozicije u raznim delovima sveta silom. Ali oni i dalje predstavljaju manjinu. Taj dijalog o budućnosti Amerike tek počinje, ali mi moramo da ga pratimo, jer on utiče i na Rusiju, na to kako nas oni vide - kao protivnika, ili, što je realnije, kao jednog od moćnih igrača u mnogopolarnom svetu.
A kako Amerikanci doživljavaju Rusiju?
- Sve u svemu, u američkim masmedijima i kod američkih političara, Rusija zauzima marginalni položaj. Od kad je SSSR prestao da postoji, njih realno brine samo tema našeg vojnog potencijala, koji još uvek predstavlja opasnost. Ne mislim da američke političare zanima još neki aspekt. Sve se svodi na šablone: Rusija je nesavršena, igra po pogrešnim pravilima, nije demokratska. Rusija im izgleda slabo i zbog toga nezanimljivo, ne zavređuje realan partnerski dijalog. To je kao u odnosima između ljudi: da bi vas poštovali drugi, morate pre svega poštovati sebe.
Vi ste rođeni u jednoj zemlji, radili ste u onoj koja je prvoj bila suparnik, a vratili ste se u treću...
To što sam otišao iz zemlje koja se zvala Sovjetski Savez, a vratio se u ovu što se zove Rusija, nije imalo nikakvog uticaja na mene. Za mene je to jedna zemlja. Moja zemlja.
Andrej Bezrukov
Rodio se u gradu Kansku u Krasnojarskoj oblasti. Studirao je na Tomskom državnom univerzitetu. Zajedno sa ženom, Jelenom Vavilovom je preko dvadeset godina bio u ilegali, baveći se špijunažom. Godine 2000. je magistrirao na Harvardskom institutu državne uprave Džon Kenedi. Tokom leta 2010. godine je uhapšen u SADi zajedno sa drugim figurama špijunskog skandala, uključujuću Anu Čapman, poslat je u domovinu u zamenu za četvoro ruskih državljana, okrivljenih za špijunažu u korist SAD i Velike Britanije. Sada radi u kompaniji "Rosneft".
Prevod i obrada: VOSTOK
Izvor: expert.ru
