Izvor: Politika, 29.Avg.2015, 22:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plodovi gneva
Kada je, posle terorističkih napada na SAD 2001. godine, administracija Džordža Buša mlađeg krenula u rat protiv Iraka mnogi su upitali da li će američka strategija na Srednjem istoku napraviti više problema nego što će ih rešiti. Optužbe da Sadamov režim razvija nuklearno oružje nisu potvrđene, a sumnje da podržava radikalne islamiste bile su neuverljive pošto se radilo o baasističkom režimu koje je u arapskom svetu nekada stvarao SSSR. Najozbiljnija upozorenja su govorila da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << će američka intervencija dovesti do raspada Iraka i dugoročno narušiti ravnotežu snaga u regionu, što se i dogodilo.
Jedanaest godina kasnije, ove sumnje su postale stvarnost. Američki vojnici su otišli iz Iraka, zemlja je zahvaćena građanskim ratom s malim izgledima da opstane kao jedinstvena država, a radikalne islamističke organizacije su stvorile i svoju prvu paradržavu – IDIL. Obamina administracija, koja je došla na vlast obećavajući da će okončati „američke ratove”, prinuđena je da se ponovo vojno angažuje u pokušaju da spreči pobedu islamista i njihovu nameru da stvore kalifat od Srednjeg istoka do Španije. Pojava do zuba naoružane Islamske Države čije su snage došle nadomak turskih granica i Bagdada bila je iznenađenje koje je bacilo u zasenak ukrajinsku krizu, škotski i katalonski referendum, Iran i Rusiju ponovo učinilo saveznicima zapada, a sirijskog vođu Bašara el Asada poželjnim partnerom.
Pošto se čak i u muslimanskom svetu čuda danas retko događaju, poznavaoci prilika na Bliskom i Srednjem istoku su skloni da nastanak IDIL-a tumače ne samo posledicama rata u Iraku i Siriji nego i kao direktni proizvod politike zapada. Prema bivšem francuskom ministru inostranih poslova, Rolandu Dimi, zapadne zemlje od 2009. podržavaju sirijsku opoziciju u cilju rušenja Asadovog režima. Na to upućuju i procurele informacije iz američke privatne obaveštajne agencije Stratfor da su zapadne zemlje trenirale snage sirijske opozicije za borbu protiv Bašara el Asada. Prema istim izvorima, u to su bile uključene i brojne zalivske države koje su, uz podršku zapada, zvanično i nezvanično finansirale i koordinirale radikalne grupe unutar iračke i sirijske opozicije, i to objašnjava vojnu i ekonomsku moć IDIL-a. Nešto slično se događalo u Libiji uoči svrgavanja režima Muamera el Gadafija.
Francuski izvori navode da, uz bivše oficire Sadamove armije, ove grupe čine udarnu snagu Islamske Države i objašnjavaju njihove vojne uspehe protiv dobro naoružane, ali demoralisane iračke armije. Jedan od zapovednika oružanih snaga IDIL-a, Abu Jusef, nedavno je to potvrdio saopštavajući da su mu se pridružili i mnogi pripadnici tzv. slobodne sirijske armije koje zapad obučava i oprema. Informacije do kojih je došao ,,Njujork tajms” upućuju na zaključak da veliki deo oružja koje zapadne i arapske zemlje šalju sirijskim pobunjenicima završavaju u rukama radikalnih islamista. Time se može objasniti i finansijska moć IDIL-a, koja se procenjivala na 900 miliona dolara da bi se, posle zauzimanja Mosula, povećala na dve milijarde dolara, uz prihode od ilegalne prodaje nafte i gasa. Pored zemalja regiona kupci ove nafte izgleda da su i neke evropske zemlje. Izraelski izvori navode da je to početkom septembra potvrdila i ambasadorka EU u Iraku Jana Hubaškova, tvrdeći da „nekoliko zemalja EU kupuje naftu od Islamske Države koja brutalno osvaja velike delove Iraka i Sirije”, ne navodeći njihova imena.
U ovim okolnostima, Obamina administracija u SAD opredelila se za strategiju potpuno suprotnu onoj kojom se vodila administracija Džordža Buša mlađeg. Američki predsednik je nedavno izjavio da će SAD sa zapadnim saveznicima bombardovati položaje i glavne resurse IDIL-a, ali da neće slati kopnene trupe u Irak i Siriju. U međuvremenu, njegov državni sekretar nastoji da oformi koaliciju koja bi se oslanjala na regionalne sile poput Turske, Saudijske Arabije i Irana i bila oslonac nove ravnoteže snaga u regionu koju je rat protiv Iraka 2003. uništio.
I na kraju: kako sve to utiče na Srbiju? Verovanje da su Srbija i Balkan daleko od muslimanskog sveta razvejalo je već „arapsko proleće” koje je pokazalo da veze sa ovim zemljama nisu samo stvar nesvrstane prošlosti nego i vrlo aktuelan činilac njihove bezbednosti, privrednog razvoja i međunarodnog položaja. Iz Srbije i sa Balkana je otišao ne baš mali broj dobrovoljaca koji se bore u snagama IDIL-a i koji će se, pre ili kasnije, vratiti donoseći svoj fanatizam i svoje iskustvo. Iako takva mogućnost deluje hipotetički, američki profesor Gordon Bardoš upozorava da bi oni mogli biti sledeća generacija radikalnih pokreta na Balkanu.
Bivša SFRJ je godinama podržavala, snabdevala oružjem, obučavala i gradila vojna postrojenja arapskih armija i postjugoslovenske države te veze nisu prekinule ni posle njenog raspada. Nije ni Srbija. Beograd je nedavno uputio poruku Vašingtonu da je spreman da svojim „skromnim sredstvima podrži borbu protiv ekstremista”, očigledno u nameri da iskoristi ovu krizu ne bi li popravio svoje odnose sa SAD i EU posle Ukrajine. Čini se, međutim, da je ulog veći i da, priznali to ili ne, događaji u muslimanskom svetu na Srbiju mogu uticati koliko i kriza u Ukrajini.
Profesor Fakulteta političkih nauka
.jpg)
