Izvor: Blic, 05.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plodno tlo za propadanje
Plodno tlo za propadanje
'Čovek, valjda, u životu ima svojih dobrih i loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se. Koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao', napisao je Srđan Valjarević u romanu 'Komo' koji je jedan od favorita (naš tip) za Ninovu nagradu. Valjarević, inače laureat nekoliko uglednih književnih priznanja u poslednje vreme, u razgovoru za 'Blic' kaže da je pisanje za njega nešto što radi za i zbog sebe, a istovremeno je način >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na koji komunicira sa celim svetom. Junak romana 'Komo' dobija prestižnu 'Rokfeler' književnu stipendiju koja podrazumeva putovanje u trenutku kad se više ne bavi pisanjem. Namerava da je iskoristi da bi živeo najbolje moguće. Šta to najbolje moguće podrazumeva?
- Ono što čovek sam za sebe vidi i oseća kao najbolje moguće. Individualna stvar. I promenljiva. Za junaka u datom momentu značilo je da ne radi ništa, da troškari stipendiju. Šta je ideal za Srđana Valjarevića?
- Da mogu da živim od onoga što volim da radim, a to što radim uvek donosi nepredvidivo. To mi je ideal. Trenutno.
Ima li i koliko autobiografskog u 'Komu'?
- Ima. Ogleda se u tome kako sam ja video to brdo, to jezero i taj neki model života i tih ljudi koji, inače, tako žive; od stipendije do stipendije. Ali, najviše autobiografskog ima u 'Dnevniku druge zime'. Šta je glavna autobiografska tačka 'Dnevnika druge zime'?
- Borba za život. Gotovo bukvalno. Kada bih se celog života borio za život nikada ne bih imao grip ni kijavicu. Jer, teško u borbi možeš da se prehladiš zato što si u adrenalinu. Možda je borba prejaka reč... ali i nije... možda bi se moglo reći potraga, život sa smislom. Od 'Dnevnika zime' (1995) do 'Dnevnika druge zime' prošlo je deset godina. Gde ste bili?
- Na pogrešnim mestima u pogrešnim fazama. Ma, bio sam tu, ali se nisam bavio objavljivanjem knjiga. Mada, ni sada na pisanje ne gledam kao na karijeru. A poriv za pisanje je isti i onda i sad. U romanu 'Komo' i u ranijim knjigama govorite o teškom životu svoje generacije koja je propadala, odlazila...
- Pre neki dan je jedan od junaka iz 'Dnevnika druge zime' ubijen. Iz romana 'Ljudi za stolom' samo su tri junaka još živa. Dakle, generacija koja je konstantno stradavala. Pitanje krivice i odgovornosti? Ne možemo za sve kriviti kontekst i okolnosti. Čovek je sam odgovoran za sopstveni život. I ja sam sam bio kriv za stanje u kojem sam se u jednom trenutku našao. Ali je neosporno da je ovde užasno plodno tlo za propadanje. Tako dugo nema nikakvih mogućnosti da realizuješ svoj život, da živiš normalno. Ovde je tegoba dominantna više od 15 godina. Katastrofalno stanje, od medija preko obrazovanja do jezika kojim se komunicira. Prosto je neshvatljivo; živeo si u zemlji koja je bila u nekoj diktaturi i sada čekaš izbore, a i dalje egzistiraju figure koje mirne duše možeš nazvati najpogrdnijm imenima. Komično, šest godina nakon pada nekog režima ti se još uvek takmičiš s avetima prošlosti. Može li tu ljubav nešto da učini? Ima li je?
- Tu je, postoji. Do tebe je koliko si za nju sposoban i otvoren. Koji je vaš omiljeni ženski lik u literaturi?
- Džejn Ejr. Zašto?
- Jer sam i ja osetljiv. Da li za osetljive ima mesta pod suncem?
- To zavisi od imuniteta. Teško je biti imun na svakodnevna sranja koja ti život donosi, a donosi ih u kamarama. S druge strane, lepo je boriti se za smisao; to ima smisla. Zašto u romanu 'Komo' niste svom junaku priuštili erotski susret sa uzbudljivom Aldom?
- Zato što nije zaslužio. Dobili ste u poslednje vreme niz priznanja; istočnoevropsku koju daje 'Kulturkontakt', 'Gorki list', nagradu 'Biljana Jovanović', jedan ste od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnju Ninovu nagradu. Šta za vas znače nagrade?
- Nemam neki poseban odnos prema njima. Naravno, ne mogu sad da se pravim da to ne prija. Prija, tim pre što ti omogućava da možeš da živiš od onoga što radiš. Jer, u Srbiji ne možeš živeti od pisanja, osim ako te ne nagrađuju. Ne mogu reći ‘ova nagrada je ugledna’, u ovoj zemlji teško da bilo šta više ima neki ugled. Ninova nagrada? Ako je budem dobio - super, ako ne budem - opet super. Ličan odnos imam prema nagradi 'Biljana Jovanović' jer mi je drago što je ustanovljena, držim do onoga što je ta žena radila, drago mi je što nije zaboravljena i drago mi je što sam je dobio. Kada biste hteli da nekome do koga vam je stalo preporučite da pročita 'Komo', šta biste rekli?
- Malo je nezgodno da ja preporučujem. Mogao bih da kažem: uzmi, pročitaj, voleo bih da ti bude dobro posle ove knjige pošto, nema tu šta da se krije, ja sam uživao na Komu dok sam tamo boravio, a uživao sam i par godina kasnije, dok sam je pisao.
Tatjana Nježić Zaglavljeni u liftu Kako izgleda život u Srbiji iz vaše vizure?
- Svodi se na preživljavanje. U stvari, to je najteže pitanje. To ti je kao... znaš, kad se zaglaviš u liftu i kada je mrak, tvoja prva reakcija je da se uplašiš. I normalno je da se uplašiš, osetiš teskobu. Sledeća instiktivna reakcija je da zatvoriš oči. Kad ih otvoriš posle pola minuta, ti ipak vidiš negde neku svetlost koja dolazi ispod vrata, neko dugme, nešto što je putokaz ka rešenju situacije. Ovde u Srbiji kad živiš, prvo nemaš vremena da zatvoriš oči, a sve dok ih držiš non-stop otvorenim, sve manje vidiš neku šansu da bude bolje. Ali, nisam pesimista; ma, biće bolje.
|
