Izvor: Politika, 15.Nov.2013, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plati, pa se vrati
Nostrifikacija diploma je potrebna samo za rad u državnoj službi i na državnim univerzitetima. Tako se ove institutciještite od konkurencije iz inostranstva
Pre osam godina Srbija je ratifikovala Lisabonsku konvenciju o priznavanju kvalifikacija u oblasti visokog obrazovanja u Evropi i donela Zakon o visokom obrazovanju kojim je nostrifikacija diploma ukinuta. U praksi, proces nostrifikacije i dalje funkcioniše, najčešće, kao naslov ove kolumne.
Zarad autentičnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << teksta, otišla sam u Rektorat Univerziteta u Beogradu da se raspitam kako da nostrifikujem diplomu i oni su mi (vrlo ljubazno) u tri minuta objasnili da sve moram sama. Dakle, postupak je sledeći: Ako želim da nostrifikujem diplomu zarad akademske karijere, to treba da uradim na fakultetu na kom nameravam da se zaposlim, i to će me koštati 10.000 dinara. Ako želim da nostrifikujem diplomu radi zapošljavanja, to će me koštati između 24.000 i 54.000 dinara, ili čak neverovatnih 108.000 dinara ukoliko ste strani državljanin s diplomom doktora nauka, a dobili ste ideju da radite u Srbiji. Diplomu nostrifikujem na fakultetu za koji sama procenim da ima sličan program, a ukoliko ne postoji sličan, formira se komisija na nivou univerziteta. Po statistici Rektorata ovaj proces traje prosečno 50 dana, dok iskustva povratnika kažu da ume da se otegne i na nekoliko godina. Ukoliko vam molbu za nostrifikaciju odbiju, nemate pravo na žalbu. Onda vam ostaju dve opcije. Upravni sud Srbije ili privatni fakulteti Srbije. Za ovu prvu opciju se slabo ko odluči, a ova druga košta nekoliko hiljada evra.
O izmeni zakona se dosta priča, ali malo se na tome radi. Pre mesec dana u skupštini je odbijen predlog izmene Zakona o visokom obrazovanju, koji je podnela Demokratska stranka. Predlog izmene ukratko glasi da nostrifikacija diploma radi zapošljavanja treba da postane priznavanje diplome, dok za akademski deo ostaje isto. Nije rečeno zašto je odbijeno, samo da vlast sprema svoju izmenu zakona, ali se ne zna kada će to biti, što dodatno komplikuje srpsku realnost gde su skori izbori uvek jedna od opcija. Hvala opoziciji na inicijativi, ali čovek se zapita šta su radili svih tih godina na vlasti. Sad čekamo da reaguje vlast.
Mene, međutim, intrigira nešto drugo: dublje značenje svega ovoga. Zašto je nostrifikacija diploma u Srbiji toliko komplikovana i skupa? Zašto se osam godina ignoriše ratifikovana konvencija na koju smo se obavezali? Zašto niko neće da menja zakon? Meni se nameće samo jedan zaključak. Zato što sistem štiti sam sebe. Nostrifikacija je potrebna samo za rad u državnoj službi i na državnim univerzitetima. Za iste one institucije koje i propisuju kako će se proces nostrifikacije vršiti. Jer su se tako zaštitile od konkurencije iz inostranstva. Stavile su birokratske prepreke, i svako ko je kvalifikovaniji, a želi da se pridruži, moraće dobro da se pomuči. I da plati. S jedne strane, proces nostrifikacije jeste neophodan da bismo se zaštitili od falsifikata, ali s druge strane Srbija je zemlja koja se prilično elastično odnosi ka diplomama. Ovde svako, sa bilo kojom diplomom, može da dođe na bilo koji položaj u državi. Ako je već tako, nemojmo dozvoliti situaciju da se pri apliciranju na posao u nekom ministarstvu konstantno događa da neko sa Megatrend univerziteta aplicira bez dodatnih problema, a neko sa Oksforda mora da plaća, da juri papire i da čeka.
Deo priče je i Fond za mlade talente, podrška Vlade Srbije mladim ljudima koji idu na obrazovanje u inostranstvo, stipendijom sa uslovom da se vrate i rade u Srbiji pet godina. Ova podrška je i meni dosta značila tokom studija, i svaka čast na ovome, znam puno ljudi kojima je ovo puno pomoglo. Međutim, tu se javlja sledeći paradoks – Srbija ti plaća da odeš, a naplaćuje da se vratiš. U situaciji kada ti staje stipendija, tražiš posao ili započinješ svoj, poslednje što mladom čoveku treba jeste da gubi vreme i pare na papirologiju, prevodioce i ostalo. Zato se mnogi i ne vrate. Ne pada im na pamet da plaćaju ulazak na tržište rada gde su već i onako mnogo manje plaćeni.
Što se samog procesa nostrifikovanja tiče, Srbija kasni u mnogim naučnim oblastima, pa često ljudi nemaju sa kojim akademskim programom da uporede svoju diplomu. Takav je moj slučaj, jer sam završila Održivi teritorijalni razvoj, oblast koja ovde još ne postoji. Ovo dodatno svedoči koliko je ovako otežana nostrifikacija u stvari besmislen proces, jer da sam htela da studiram isti program kao u Srbiji, onda ne bih ni odlazila u inostranstvo. Zato, ne treba tražiti da diplome budu iste ili veoma slične, već ih samo priznati kao legalne. Bar je danas sve fakultete lako proveriti na internetu.
Kako ovo da se reši? Treba izmeniti Zakon o visokom obrazovanju po ugledu na EU model, kako Ministarstvo obrazovanja godinama najavljuje. Prema ovom modelu, diplome za zapošljavanje ne priznaju fakulteti već centralno telo pri vladi (poput ENIC/NARIC ureda u Hrvatskoj), čime se sve ubrzava i reguliše, i stvara toliko neophodna transparentnost postupka. Za akademsko nostrifikovanje ostaje zadužen univerzitet. Cena treba da bude unificirana za sve i svima dostupna (u Hrvatskoj je 50 evra) i da postoji maksimalni vremenski rok propisan zakonom. Tako ćemo olakšati povratak mladih obrazovanih kadrova i gurnuti naše društvo bar malo napred. Ili da ne platimo, i da se ne vratimo.
Konsultant za razvoj destinacija
Ana Marija Popović
objavljeno: 15.11.2013.
