Izvor: Blic, 16.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Plač ionako dođe na kraju
Plač ionako dođe na kraju
Branko Kukić, glavni urednik renomiranog časopisa za kulturu i umetnost 'Gradac' i glavni urednik istoimene izdavačke kuće iz Čačka, koja je postala poznata i po dobro osmišljenoj biblioteci 'Gradac - Alfa'. Kukić je i autor nekoliko zapaženih tesktova o umetnicima i umetnosti. Otkud da objavite baš tekst Artura Švarca 'Umetnost i alhemija'? Da li zato što alhemija, kako kažete u uvodu, ima najdublji smisao za savremeni trenutak? U čemu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se konkretno ogleda njen smisao i značaj?
- Problem savremenog čoveka je u tome što se on sve više udaljava od mišljenja o svetu kao celini. Svet se usitnjava u delove, nauka se usitnjava, umetnost je zbir partikula. Svi žele da se osamostale da postanu zasebni svetovi, nezavisni jedni o drugih. To su znaci ponovnog uspostavljanja haosa u kome, uostalom, već uživamo: sa haosom u sebi u haosu sveta. Smisao objavljivanja ovakvih knjiga je u tome da upozore mlade ljude da će svet doživeti totalnu devijaciju ako upravo oni ne shvate univerzalnost i povezanost svega postojećeg. Nedavno ste, takođe, objavili svojevrsnu Pikasovu biografiju iz pera Gertrude Stajn u kojoj u epilogu piše da je odnos razumnosti i sjajnosti nekog stoleća obrnuto proporcionalan. Dvadeseti vek je doba razorenosti i nerazumnosti. Kakav će biti XXI vek? - Ubeđen sam da će 'teorija progresa' konačno naterati čoveka da se zapita o smislu života. Razum i otuđenost, priroda i tehnologija, apsurd i radost neće više moći da idu zajedno, jer jaz između njih neće moći da se prevaziđe. Oni će biti u totalnom sukobu. Ali, čovek to mora da shvati iz sebe, iz svog ugroženog bića. U tome mu neće pomoći ni umne glave ovoga sveta. Zato će ovaj vek u jednom trenutku postati poslednja velika čovekova bitka koja će se zvati bitka za meru. Hvala bogu, mnogi od nas neće učestvovati u toj agoniji. Ne bi nam bilo lako da to preživimo, jer smo pamtili i bolja vremena. Kada to imate u vidu, shvatite koliko je danas besmisleno insistirati, na primer, na nacijama i liti krv za te staromodne ideje. U budućnosti će se postaviti pitanje samog čoveka, a ne nekih Srba, Francuza ili Azerbejdžanca. Ali, ovaj svet počiva na mržnji, sebičnosti i gluposti. Čoveku razum nikada nije bio jača strana. Nezaobilazno pitanje je ono koje se odnosi na našu političku scenu, na razdore u političkim grupama, na našu neposrednu budućnost...
- Moram da priznam da su se meni političari uvek pomalo gadili. Pogotovo kada je reč o našim političarima - od Miloša Obrenovića do ovih ovdašnjih. Svi su oni odraz ovih sumornih prostora i sumanutih vremena. Sve što njihova usta izgovore, a često pogano govore, odraz je onoga što je u duši i na duši ovoga naroda. U to se uveravam svakog bogovetnog dana. Uvek mi se dopadala Joneskova opaska o političarima kao o 'žilavim primitivcima'. Kao da je bio u Čačku! Ali, oni u svetu predstavljaju državu, oni pregovaraju, objašnjavaju, zatežu i popuštaju, pa je logično da oni i odlučuju u prelomnim trenucima za budućnost jednog naroda. Međutim, uvek i na svakom mestu im se treba odupirati, jer nam od njih preti najveća opasnost. U vezi s tim, ovde su iskustva užasavajuća. Zbog toga mi se ne sviđa što ovde svaki predsednik države ima mnogo pristalica. Ovde većina kao da ima ovčiju prirodu - stalno ima potrebu da je neko vodi. Povrh toga, mi kao da smo društvo rusalja, onih žena iz Homolja koje svake godine na Duhove padaju u trans. Mi neprekidno haluciniramo i živimo u prividu. Ovde priviđenja imaju ime, prezime i ličnu kartu. I ulaze u popis stanovništva.
Procenjujete li da će i ovde, kao i u drugim istočno-evropskim zemljama kultura zamreti?
- Kako stvari stoje, ispada da je Tito više ulagao u kulturu nego današnja vlast. Iako neobrazovan, znao je da je ulaganje u umetnost veliki posao, jer u svetu vas ipak pamte po nekom Andriću, Popi, po nekom Lubardi ili Živojinu Pavloviću. Uprkos činjenici da je kultura u potpunom kolapsu, ne bojim se da će propasti, jer je to jednostavno protivpravno. Čovek ima potrebu da stvara i to ga približava Tvorcu. Ali društvo i vlast snose odgovornost kroz kakve će muke to veliko i divno čudo stvaranja proći na putu do onih kojima je do tog čuda stalo. Kako vidite trenutnu situaciju u izdavaštvu i šta mislite o porezu na knjige?
- I tu je Bravar bio bolji! Pogledajte šta je sve štampano u tom periodu. Ne mislim samo na njegova dela, nego na dela svih velikih umova, na kapitalna dela iz nauke, filozofije, književnosti... Bez obzira na to što su pojedini naši pisci bliski ideologiji imali svoje ulice od svojih knjiga u magacinima, imali ste Platona i Kanta, Šekspira i Gogolja, ali dosta i od onoga što je u svetu tada bilo i važno i aktuelno. A što se poreza na knjigu tiče, to je bukvalno suluda, zlonamerna i cinična ideja kada se zna da su mali izdavači svih ovih godina spašavali kakvu-takvu produkciju. Umesto da ih sada država stimuliše, da im vrati dobrom, ona im se sveti. Sveteći se njima, ona se sveti onom delu naroda koji želi nešto i da nauči. Taj koji je to izmislio kao da je pao s Marsa. Neshvatljivo je krajnje indolentno ponašanje Ministarstva za kulturu. Ako već ne mogu da pomognu izdavačima, neka im ne odmažu. Kako stvari stoje, sledeći potez bi trebalo da bude zabrana izdavanja knjiga. Čitaćemo samo zakone i reklame. Koje biste štivo sada preporučili kao obaveznu lektiru koja sadrži za nas neophodnu edukaciju?
- Neizostavno pročitati 'Povest ljudske gluposti' Paula Taborija (uskoro će je 'Gradac' ponovo objaviti). To je knjiga koja govori da je sve prolazno, samo je glupost večna, da ljudi umiru, ali njihove gluposti večno žive. Nema ni čoveka ni društva, ni vladara ni vlasti koji su pobegli od svoje gluposti. Ali, i u tome ima nečega dobrog: glupost može da bude pametnima za opomenu, a budalama za veselje. Plač ionako dođe na kraju. Tatjana Njezić
