Izvor: Blic, 13.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pitoma erotika podgreva maštu
Pitoma erotika podgreva maštu
Za Radomira Reljića kažu da je najusamljenija ličnost savremenog srpskog slikarstva. Izlaže veoma retko: samo kada temperatura njegove fantastične unutrašnje arheologije naraste do vrhunskog usijanja. Već na samom početku opredelio se za snažnu, prodornu narativnu figuraciju. Često zalazi u parodiju i ironiju. Ma šta da slika - žonglere, žene, portrete i autoportrete, oficire, biciklistkinje ili pastorale - melanholija je njegovo ishodište. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ma šta da kaže, pronicljivo je do te mere da čak i naizgled uobičajeni stavovi pogađaju u srž. Iz vremena Reljićeve profesure na Akademiji likovnih umetnosti, još se prepričava njegov netipičan humor. Kada je sreo jednog svog nekadašnjeg studenta i upitao ga šta sad radi, dobivši odgovor kolaže, uzvratio mu je kratko: 'Ko laže, taj i krade'.
Na vašim upravo izloženim crtežima u Grafičkom kolektivu, ali i na slikama u ateljeu, čini se, provejava određena nostalgija. Za čim?
- Ne žalim ni za čim. Posledica je melanholija. Od srednjeg veka na ovamo reč melanholija označava više stanje svesti. Mislite li da je melanholija tipična za intelektualce?
-Uglavnom. Zar kod naših ne preovladava ipak snalažljivost?
- I mi imamo briljantnih intelektualaca. Prevashodno mislim na ljude evropske orjentacije. Jer naša zemlja je oduvek bila deo Evrope.
A unazad četrnaest godina!
- Nikako. Ali, za to nam nisu krivi intelektualci, nego bivši režim. Režim nam je izolovao zemlju. Ipak, neki su intelektualci pristali da rade za taj isti režim?
- Ne bih ja o njima. Njih najbolje crta Koraks. A da li njih dotičete u vašem slikarstvu?
- Ne. Moj cilj je da se bavim svojim slikarstvom koje će se jednim delom oslanjati na evropsku baštinu, drugim na ono što se kaže reljićevsko. Volite li kad se za vaše slikarstvo kaže da je reljićevsko?
- Ne bih rekao da volim, već da se time želi reći da sam zaista svoj kao slikar i da ne zavisim od naglih promena u umetnosti. Postoji umetnost dana i umetnost noći. Trendovi su nužni i logični u visokoj modi, ali ako se taj princip prenese u umetnost, onda se ne dobija ništa. Mnogi umetnici tako čine misleći da rade za sebe, a u stvari rade protiv sebe. Životni vek je kratak i ako se na svakih nedelju dana menja koncepcija, na kraju se ništa ne pojavi kao rezultat. Mislite li da je upravo zbog toga umetnost danas prilično sklona destrukciji?
- Ne bih rekao da je sklona samo destrukciji, nego i autodestrukciji. U muzici se ona na primer pokazala kao negacija same sebe. Recimo atonalna, elektronska muzika. Ali i ona se sve više okreće baštini. Što se likovnih umetnosti tiče, one skreću u digitalnu tehnologiju. Verujete li uopšte da je digitalna umetnost - umetnost?
- Ne verujem da će se održati ni kao pojam. To su eksperimenti na kompjuteru. Nikako umetnost. Kod nas, budući da su duhovi zapušteni, misli se da će sama tehnolgija proizvesti umetnost. Učešće čoveka, njegove ruke, skoro da ne postoji. Zašto za vas kažu da ste 'dete sumnje'?
- Jer se uvek pitam. Sumnja je kompas umetnika, ona ga sprečava da bude samozadovoljan. Slažete li se s konstatacijom da se na vašim slikama vidi maskenbal?
- Još je Leonid Šejka u tekstu za moju izložbu `67 spomenuo reč 'prerušavanje'. Dobro je formulisao: 'Osoba A se pretvara u osobu B, a osoba B u osobu C'. Šejka je mislio na jedan deo sveta koji je takav. Znači li to da se jedan deo sveta pretvara de je ono što nije?
- U jednom delu sveta prerušavanje je vid opstanka. Zašto često slikate sebe?
- Dozvoljavam da variram svoje lice, jer sam sam sebi model. Od kog do kog stanja, na primer?
- Od melanholije do veselosti. Ženski lik je takođe prisutan u vašem delu…
- Tema akta postoji od kad je slikarstva. U savremenom slikarstvu takođe ima mnogo slikara koji se bave erotikom. Ali ja sam prema njima beba. Ipak i kod vas u delu ima dosta erotike…
- Rekao bih da je to pitoma erotika koja podgrejava maštu posmatrača, utiče na njih optimistički. Kažu, a i vidi se na slikama, da volite da sakupljate stare stvari. Šta sakupljate i zašto?
- Pa sakupljam stare fenjere, telefone, imam čak i jedan svečani oficirski opasač Kraljevine Jugoslavije. Rođen sam u znaku raka, a rak, poznato je, ima sklonost ka arheologiji i starim stvarima. Postali ste član Srpske akademije nauka i umetnosti 1988. godine. U međuvremenu niste baš uvek delili mišljenje ostalih članova. Šta je bilo sporno?
-Osnivanje Akademije je potvrda da smo oduvek pripadali evropskom kulturnom i naučnom krugu. Ali treba isto tako da se shvati da SANU čine pojedinci - naučnici i umetnici. Sako od nas sam piše svoju biografiju. Ipak tom društvu pripadate. Da li vam je u njemu ugodno?
- U prolazu…
A šta biste za sebe rekli, da li ste više racionalni ili više emocionalni? - Potpuno sam neracionalan, samim tim što sam posvećen slikarstvu. Mislite li da slika gubi na značaju?
- Ne. Mislim da nikad nije gubila na značaju. Samo u našoj sredini tako izgleda. Kad se pojavila fotografija, takođe se mislilo da će slika da nestane. Šta mislite o tekućim izložbama u beogradskim galerijama?
- Meni one izgledaju kao da ih je sve isti umetnik radio. Nema individualnosti, onog najdragocenijeg u umetnosti. Nije ni čudo: svih ovih deset godina vladala je monotonija. Da li ste vi zadovoljni vašim životom?
- Čitav život sam posvetio slikarstvu i naravno da sam njime zadovoljan. Ne postoji ništa drugo što bi moglo da me obuzme do te mere. Imam dva duhovna uporišta. Najzadovoljnji sam kad u levom džepu imam skulpturu Budice, a u desnom Isusa Hrista. Milena Marjanović
