Izvor: Blic, 16.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pitka istorija srpskog pozorišta
Pitka istorija srpskog pozorišta
Zapravo, otkrivala sam tajnu, nekad njihovu, nekad svoju, alu uvek pozorišnu i životnu. Uostalom, vekovima umni ljudi svih doba, uveravaju da je smisao života raskrivanje dveri tajne njegovog smisla, ali i besmisla. Onaj ko odgoneta zagonetku smisla, čak i ako je neodgonetne, može reći da je živeo smisleno - napisala je Svetlana Đokić, novinar i publicista, u knjizi 'Posle aplauza' koju je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture republike >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Srbije objavila 'Narodna knjiga'. Reč je o štivu u kome je autorka publikovala razgovore koje je vodila sa velikanima jugoslovenskog pozorišta kao što su Mija Aleksić, Bosiljka Boci, Cole Dečermić, Ljuba Tadić, Nevenka Urbanova...
Govoreći o knjizi Svetlana napominje da je to, pre svega, knjiga o ljubavi poverenju, kategorijama koje su danas, na žalost, potisnute.
'Kada sam počinjala, pre 11 godina, ulazak u novinarstvo podrazumevao je hrabrost. Ta hrabrost, svakako, podrazumeva i još jednu bitnu dimenziju - čovečnost. E, ta čovečnost se danas zaboravlja. No, posle ovih promena postoji logična nada da će se i ta vrednost vratiti na pijedestal koji joj pripada. No, i kada sam počinjala znala sam da glumci ne vole da razgovaraju o svom privatnom životu. Teško se otvaraju i ispovedaju. I meni godinama nije bilo jasno šta su to prepoznali u mom stavu ili u novinarskim pitanjima što bi nas nakon oficijelnog dela razgovora odvelo u ono privatno što može biti banalno ako se predstavi na pogrešan način.'
Reč je o velikim imenima jugoslovenskog glumišta. Ima li neka zajednička nit u svim tim pričama?
- Gospodin Ljubomir Muci Draškić, poznati reditelj, je u svojoj recenziji ukazao baš na taj momenat. Naime, to je potpuna i najiskrenija posvećenost poslu. Po njegovim rečima kroz dirljive ispovesti iz prošlosti sačinjena je pitka istorija srpskog pozorišta. Dragocenost ove knjige je suštinski životna muka nekolicine najznačajnijih srpskih umetnika, koja se vidi iz svake ispovesti. Dakle,u svim pričama zajednička je njihova muka s kojom su prolazili kroz svoje noći i dane, bez obzira na uspeh.
Da li jue neko od njih posebno uticao na vas? Da li ste neke svoje probleme rešavali saznanjima iz njihovog iskustva?
- Moje sagovornike u ovoj knjizi birao je sam život, ili je možda tačnije reći njegovo visočanstvo Slučaj. Jer, kroz naše razgovore odgonetali smo tajne životnog smisla.
Ko je od njih najviše uticao na vas?
- Najpresudnije na mene je uticao naš veliki dramski pisac Aleksandar Popovoć.
Zašto?
- Kada su me 1996. godine bez objašnjenja izbacili sa programa državne televizije posle skoro sto emisija 'Slučajnih partnera' i kada su me iste godine izbacili sa kulturne rubrike lista 'Politika', setila sam se rečenice Aleksandra Popovića zahvaljujući kojoj sam preživela.
A ona glasi?
- Ako nisu bili u pravu kada su me onoliko hvalili zašto bi sada bili u pravu kada me ovoliko kude.
Šta se dogodili kada ste otišli iz te dve medijske kuće?
- Pisala sam ovu knjigu i crpela snagu iz njihovih životnih iskustava. Tada sam suštinski proživela ono opšte mesto da je život neprestana borba i da se uveki mora ići dalje.
Da li je još neko od njih bio posebno značajan za vas?
- Bosiljka Boci. Bila mi je duhovna mama u pozorištu i naučila me da samo dar može da zaštiti čoveka. Često mi je u svesti odzvanjala njena rečenica da kad svi drugi prestanu da te štite, ili to više neće da čine, ostaje ti tvoj dar. U teškim trenucima prisećala sam se i Miomira Denića, scenografa i slikara koji je dva puta tokom Drugog svetskog rata spašavao Narodno pozorište od požara izazvanih bombardovanjem. Svesrdno se bavio i glumcima i teatrom da bi nakon rata bio raspoređen na prinudni rad, odnosno izgradnju Pančevačkog mosta gde je jedenog dana sa balvanom pao u reku i zamalo se udavio. Jedna od najtananijih duša koje sam upoznala je Nevenka Urbanova. Ona je heroina srpskog pozorišta između dva svetska rata koju su komunisti oterali iz teatra 1959. godine. Umela je da mi telefonira i kada nisam pisala ni radila za televiziju da bi mi pričala o važnosti ljudskog strpljenja.
Oni su bili savremenici tadašnjih promena, i nama je sudbina dodelila da živimo u vreme promena. Kako gledate na stvari u tom kontekstu tim pre što se novinarima mnogo toga 'stavlja na dušu'?
- Ne volim da budem patetična, ali sam za 11 godina novinarstva popila mnogo gorkih pilula. Ponižavajuće je za čoveka da se privikne na činjenicu da mora biti uz nečije (političke) skute da bi preživeo. Prosto, opredelila sam se za pozorište a ne za politiku. I, zato mi svaki drugi zakon osim posvećenosti poslu ne može biti kategorija kojoj ću se povinovati. Mislim i nadam se da je ovo novo, naše vreme biti obeleženo i postavljanjem stvari i ljudi na svoje mesto. Naročito onih koji su proganjali profesionalce.
Kako su vaši sinovi prihvatili vaše poslovne probleme i svojevrsnu fascinaciju pozorištem?
- Bogdan sada ima blizu 16 godina, Milan skoro 12 i najlepši period njihovog odrastanja je prošao uz pozorište. Danas mi se čini da je dobro što su 'visili' sa mnom po pozorišnoj tehnici, što smo 'džedžali' na trećoj galeriji Narodnog pozorišta i netremice gledali u velike glumce. Drago mi je kada mi kažu :'Hajde da čitamo samo knjige naših prijatelja'. Volela bih da zaborave da su me noću odvlačili od pisaće mašine ili kasnije kompjutera, da zaborave koliko puta sam ostajala bez posla, i da razumeju povređenost koju su viđali na mom licu. T. NjeŽić
