Izvor: Politika, 21.Avg.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pismo izdaleka
Albanci opet stoje u redovima pred našom opštinom za srpski pasoš, izvod, ličnu kartu, državljanstvo...
Ućutali smo, kao da smo u zemlju propali, kao da nismo živi ili kao da nam nije ni do koga ili ni do čega stalo... Ovo kažem generalno, jer mi se čini da niko više nema vremena da se bavi drugima.Isopstveni život otaljavamo, ali se koprcamo tekda držimo glavu iznad mutne, nabujale vode...Ne pristajem da kažem da ne mislimo jedni na druge i da se ne volimo... To sigurno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije tako. Misli i emocije nosimo sa sobom gde god da smo, ali vremena nemamo da pokažemo ljubav...Breme nam je teže što je ćutanje duže, a daljina veća.Surovo, bez kraja surovo je vremeukomeživimo.
Ne želim da mislim da ste ljuti na mene, zato što se ne javljate,da mi nešto zamerate. Verujem i da ste svi zdravi, što je najvažnije od svega. A kada dođete u goste dole kod nas pokazaćemo vam svu toplu i gostoprimljivu dušu kosovačku. Verovatno vam nigde na drugom mestu deca ne nazivaju „Dobar dan” na ulici. Ovde ćete uživati u milini i čudu ako prođete ulicom pored škole ili manastira kuda đaci prolaze.
Ja sam jošuvek na relaciji Niš–Gračanica–Niš. Teško je dole, beskrajno teško od neizvesnosti i predosećanja da će teškoće tek doći...
Naša srpska opština je sve nemoćnija, sve nesložnija, i zaposlenija (matična služba i služba socijalne i dečje zaštite)...Rukovodeći funkcioneri primajunove radnike, kako koja vlast dođe, onda vlastiz Beograda ne šaljeplate nikome po dva meseca i padnemo u agoniju zaduživanja i nemaštine...Oni koji su odatle iz sela, bar imaju kuću, njivu, pa rade, a miostali odasvud, beskrajno besposleni, zaduženi a svi zajedno deprimirani...Jedanaest godina tako...
Sa druge strane, nova albanska opština Gračanica, u kojoj opet rade Srbi puna je para i vlasti... Prave puteve, osvetljenje kroz naše njive (koje valjda planiraju da kupe i tu prave naselje...), prave raskrsnice, čiste reku, pomeraju kioske pored puta,uvode sistematično tuđuvlast u našu sredinu. Albanci opet stoje u redovima pred našom opštinomza srpski pasoš, izvod, ličnu kartu, državljanstvo...
Sve je nekako lični interes...
A šta ćemo... Svi mi sve češće idemo u njihove robne kuće u trgovinu zbog niskih cena, vozi nas autobus vranjskih tablicana ovoj liniji, čiji je vlasnik, kažu, Albanac. Karta jedosta povoljnija nego kod kombi prevoza kako smo se godinama vozili sa odvažnim mladićima koji na taj način izdržavaju porodice, alii udobnije nam je u autobusu...
Naša osobina da osuđujemo onog drugog za ono što on čini ili uzima u punom je svetlu. Ili kako kaže ona stara narodna – vidimo slamku u tuđem dvorištu, ne vidimo balvan u sopstvenom.Desio se nedavno izveštaj iz Haga. Mi dole u kosovskoj enklavi nismo bili previše uzbuđeni, znali smo da neće biti pročitano ništa što je dobro za nas.Retki su bili oni koji su hteli da se klade, kojima je kazao neko iz Euleksa da će biti dobro...
Radio London sutradan je emitovao razgovor sa savetnikom u Bajdenovom kabinetu.Rekao je sve ono što naši političari neće nikada reći. Dokle god mogu hraniće nas optimizmom, samo da ostanu na vlasti.Pa ni Albanci nisu bili euforični od sreće posle čitanja iz Haga. Nemaju kad da se raduju kad moraju da rade, da izvade dokumenta, da dočekaju porodične gastarbajtere na Merdaru koji čekaju u dugačkim kolonama, zajedno sa nama,na nesnosnoj vrućini. Sve češće pojavljuju se nekadašnje komšije ili kolege kojima je potrebna operacija kod poznatog lekara u Beogradu, pa traže pomoći put do klinike... Taj i taj doktor već je pacijenta pregledao u bolnici u Đakovici, ali trenutno ne dolazi tamo. U Turskoj takođe znaju za njega i preporučuju ga, ali sada ga treba naći, cena nije važna... Naravno, život nema cenu, a ljudi smo, pa se trudimo jedni za druge...
Išli smo u manastir na moleban. Glavna ulica, kojom inače prolazi reka automobila jer je to osnovni put Priština–Gnjilane, bila je prazna. Nije bilo automobila, nije bilo ljudi, kao da je život stao... Na svakih nekoliko metara ne pored puta, nego uz kuće i radnje, nekako u dubini, vidljivo ali diskretno, stajala su po dva KPS policajca. Kućica u kojoj stoji vojnik Kforaispred manastira bila je zatvorena daskom na kojoj je katanac.Jošuvek je topao dan, 17 je časova a njih nema. Većpoodavno noću, posle dvadeset sati slika je takva. Međutim, preko lokalnihradio-stanica vrti sereklama u kojoj KforLMT poziva građane da se ne ustručavaju da priđu, daih pitaju uvek i na svakom mestu... Na bilbordima se takođe reklamiraju. Za ono za šta im se obratimo, najčešće poduže čekamo dok dobijemo odgovor kako nisu u mogućnosti da nam izađu u susret za asistenciju... Jošpre reklame mnogo puta smo ih pitali da nam pomognu u toku čišćenja groblja u Prištini, da pregledaju detektorima da možda nema zaostalih mina, da odnesu isečeno drveće i granje svojim mašinama na deponiju, ali odgovor je uvek negativan... Doduše, uvek se pojave daproprate akciju kao posmatrači.
A na molebanu bilo je malo naroda. Neki su sređivali požnjeveno žito, drugi su imali goste. Neki su bili drugačije opredeljeni crkveno-politički. Pojedinima nisu po volji oni koji sada stalno idu u crkvu a u komunističkim vremenima bili su naopaki. Razlozi bi mogli da se ređaju unedogled... Nažalost, nažalost...
U Prištini moleban su služili mladi sveštenik i đakon koji sada žive tamo u crkvenom dvorištu. Sa svojim suprugama i sitnom dečicom i desetakpregorelih iskaljenih Srbakojisu došlisa drugog kraja grada do crkve.I kada vrtimo ovakav jedan kaleidoskop pa ređamo sličice života koji je nekada bio stvarnost a sada je samo pričina, slike kada je grad bio grad a selo– selo, kada se znalo šta se kupuje za novac a šta se meri čašću, kako se možemo ljutiti jedni na druge zbog toga što ćutimo u opštoj amneziji.
Pisac iz Prištine
Radmila Todić-Vulićević
objavljeno: 21/08/2010
