Izvor: Blic, 26.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pišem iz čiste obesti
Upravo se u izdanju Glasa srpskog iz Banja Luke pojavio reprezentativni izbor iz poezije Dragana Jovanovića Danilova pod nazivom „Homer predgrađa i druge pesme". Knjiga sadrži i dvadeset novih pesama, te kritičke tekstove Jovana Zivlaka i Đorđa Despića. Autor petnaestak knjiga poezije, proze i esejistike i dobitnih brojnih književnih nagrada, Danilov je iz godine u godinu sve prisutniji u stranim časopisima specijalizovanim za poeziju i na međunarnodnim pesničkim festivalima, poput >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << festivala „Glasovi Mediterana".
Kako danas vidite svoje pesme?
- Kao male, ljudske istine koje bole ili ozaruju. Kao pesnik, duboko sam prožet mediteranstvom i helenstvom. Od Grka smo dobili mediteransku živahnost i smisao za lepotu i te dve stvari još uvek nas održavaju živim i krepkim. Pišem iz pozicije margine, iz čiste individualističke obesti. „Kuću Bahove muzike" pisao sam sa puno erosa, unutrašnjeg proleća, očaja i jednog strastvenog neznanja. To su čitaoci „Kuće" mogli da prepoznaju i da se identifikuju sa takvom poezijom. Uzgred, divno je kad jedna zbirka pesama postane predmet stvarne ljubavi nekog osetljivog čitaoca. Po mom poimanju i osvedočenju, poezija se ne piše odozgo, već odozdo. Nastojim da prođem kroz tu marginu, kroz to svakodnevno i banalno, kroz koncept života koji je nevidljiv i pokažem ga vidljivim.
U osnovi Vaših pesama stoji zaokupljenost prizorom?
- Prizor je, zapravo, drugačije uobličena stvarnost pomoću koje naša imaginacija pozlaćuje svet. Usredsređen sam na jednostavne životne prizore u kojima bi čitalac osetljivog duhovnog i duševnog sastava mogao da pronađe neki topao prostor za sebe. Moj postupak u pisanju poezije je gotovo slikarski. Kad imam oštar, jasan prizor, onda iz tmine lakše mogu izvući celu pesmu na svetlo dana.
Jedan ste od retkih pesnika koji pišu ljubavnu poeziju. Iz nje se vidi da imate poklonstven odnos prema ženi ili lepoti?
- Bilo da je visoko zahtevna ili potpuno neambiciozna, žena zrači svojim bićem, i tako, gotovo neupadljivo utiče na istoriju, svet, biljke. Da ne govorimo o visokoj biološkoj misiji žene. Žena je, najpre, neko ko rađa život. Ona je majka, sestra, supruga, ljubavnica, kći, boginja pesnika, vila, umetnik. Žena umetnik ili pesnik jeste biće na kvadrat, dostojno najvećeg poštovanja. Poznajem mnogo žena. Neke od njih su vile a da to i ne znaju. Ja sam inače muški feminist, pa stoga imam pravo da prezirem žene ekstremne feministkinje. Pored toliko raskola i disperzije u svetu, čemu još jedna - između muškarca i žene. Nažalost, mi živimo u vremenu feminiziranih muškaraca i muškobanjastih žena. Zato je danas malo pravih žena, onih žena koje u sebi imaju sve što je život. Žena je suštinska blagodat života i moj odnos prema ženi je poklonstven u najboljem značenju te reči. Moj ideal je plemenita žena koja će svojom inteligencijom, vrlinama i visokim zahtevima isklesati neki lik muškarca. Međutim ovo nije doba u kome vladaju ženske vrline i to se pokazalo kao tragično.
Zašto lepota uzbuđuje?
Najlepše određenje lepote je dao Plotin. On je rekao da je lepota „cvetanje bića". A lepota uzbuđuje zato što je neuhvatljiva i zato što smo od nje potpuno nezaštićeni.
Šta je Vaš ideal u poeziji?
Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesma koja će se nastaviti u stvarnosti kao nešto živo. Pesnik u svoju pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji.
Iako je uvreženo mišljenje da poeziju niko gotovo ne čita, vaše zbirke prevedene su na deset jezika. Nailaze li na poklonike u svetu?
Najpre, ja ne živim u komfornoj zabludi da sam važan u svetskim razmerama i da večnost svakako mora računati sa mnom i mojom poezijom. Moje su knjige izazvale recepciju na italijanskom, bugarskom, engleskom i francuskom jeziku. No, za mene je dragoceno to što pišem na takozvanom malom jeziku, jer mi to omogućava da se usredsredim na sebe i da ne mislim o širokoj publici i komercijalnom uspehu, što za jednog pesnika može da bude pogubno. Više mi je stalo do toga da ja stvaram svoje čitaoce, nego da publika stvara mene. Ja sam imao sreću da moje zbirke već na samom početku privuku pažnju i da o njima bude pisano afirmativno. Raduje me što imam čitaoce izvan akademskih i kritičarskih krugova. To su, recimo, neki lekari, advokati, slikari, studenti. Među njima ima i dosta žena. S vremena na vreme dobijam i pisma čitalaca. To mi znači.
