Izvor: Blic, 18.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pišem da bih održao vlažnost oka
Pišem da bih održao vlažnost oka
Strahuju ljudi pred prostranstvom, što se pravo iz grada, nesmetano, bez ijedne prepreke, širi ka neizvesnom, gde nema jasnih putokaza, gde može da se zaluta u mnoštvu pravaca, mada se ukupan život svodi na kruženje - napisao je književnik Goran Petrović u priči 'Slike sa izložbe', onoj koja otvara upravo objavljenu zbirku 'Bližnji' (izdavač 'Narodna knjiga'). Reč je, naime, o stvaraocu koji je laureat mnogih književnih priznanja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << između ostalih i NIN-ove nagrade za roman godine, 'Vitalove' nagrade, Nagrade 'Meša Selimović'... Osim zanimljivog, istančanog stila ili pripovedačkog dara za ovog pisca bili su karakteristični i nešto duži i neobični naslovi. Ovoga puta to, neočekivano, nije slučaj.
Govoreći o tome zašto je zbirku naslovio jednom jedinom rečju, bližnji, Petrović uz smešak kaže da je napravio 'veliki' pomak u svom literarnom radu.
'Uspeo sam da iscedim iz sebe jedan kratak naslov. Naime, radi se o knjizi priča, malih, intimnih priča koje govore o ljudima koji su oko nas; susedima, rođacima, sunarodnicima, sugrađanima... Reč je pomalo neobična za leksiku koju danas koristimo. Jer, svi znamo šta je hardver, softver, sada i izlaznost (pa valjda postoji neka druga reč za taj pojam!), ali nekako kao da smo zaboravili šta podrazumeva reč bližnji. A jedno od njenih značenja je u isto vreme krajnje jednostavno i krajnje slozeno: čovek uopšte. Postoji, naravno, i direktna veza sa božijom zapovešću: ljubi bližnjeg svog.' Nisu li likovi o kojima pišete, između ostalog, i u ovoj zbirci zapravo na neki način izgubljeni, usamljeni, otuđeni?
- Čini mi se da i kao narod i kao civilizacija bolujemo od toga. Mislim da smo se odmakli, ako hoćete, od početne božije reči i sasvim zaboravili na božije zapovesti. Valjda zbog svega kroz šta smo prolazili prošle decenije a i čitavog prošlog veka postali smo previše otuđeni i zapravo smo izgubili sposobnost da na pravi način i sa dobrom namerom posmatramo onoga koji je do nas. Bez pretencioznosti, ali pokušao sam da podsetim kako pored svakog postoji i neko drugi. Znate, previše je neuviđavnosti! Bezobzirnosti. U svakom pogledu; na ulici, u politici, u komunikaciji... I ta neuviđavnost je nešto što mene lično vređa, čini tužnim, a verujem i druge ljude. Govoreći o ovom vremenu, ovom trenutku i ovom prostoru - jeste li razočarani promenama?
- Ne znam da li je, možda, trebalo da se razočaram, ali uviđam da je većina zadovoljna.
Zar?
- Evo, zadovoljna su izborni timovi oba predsednička kandidata, zadovoljni su oni koji su pozivali da se na izbore ne izađe, zadovoljni su oni koji su pozivali da se izađe ali su zapravo želeli obrnuto...svi su zadovoljni. Tako da sada naprosto zaista nema smisla, naravno ironično, da neko kvari to zadovoljstvo, da bude makar nešto manje zadovoljan. Šta je, po vašem mišljenju, ključni problem u tom 'zadovoljstvu'?
- Znate, preživeli smo ne samo deceniju, ne ni pedeset godina nego čitav vek u dugom, veoma dugom lutanju, i sada je zaista teško naći pravi put. No, kako god bilo izvesno je da se neke, rekao bih ključne stvari nisu promenile. Pre svega u svesti ljudi. Kako onih koji su političari, dakle pretenduju da vode zemlju i odlučuju šta će i kako biti sa narodom, tako i u svesti samog naroda. Kraće rečeno, a kao sasvim direktan odgovor na pitanje, problem je u našem bezmernom samozadovljstvu. Govorili ste o opasnosti da ponovo zalutamo, a šta bi nam trebalo kao putokaz?
- Nema tu mnogo mudrosti; mora se uspostaviti (napokon!) određeni sistem vrednosti kojeg se moramo pridržavati. Takođe, i sistem ozbiljnih kazni za sve, ponavljam sve one koji se ne pridržavaju, počevši od prelaska ulice van pesačkog prelaza pa do najvažnijih pitanja za jednu državu, ili još bolje obrnuto. Pričajući o ovoj knjizi rekli ste da je vaš motiv za pisanje bio upravo sigurnost da možete nešto stvoriti ili izgraditi?
- Pisati jednu knjigu nije isto što i podizati most ili hidrocentralu, makar konkretna korist nije jednaka, ali stvaranje jeste. Sa druge strane, slagao bih kada bih rekao da mi ne prija pažnja čitalačke publike. Književnost je zastarela disciplina, pogotovo u odnosu na modernije umetnosti, recimo film, ali to je jedna od onih disciplina koja i dalje održava vlažnost oka. Dakle, i čitanje i pisanje, kao dva pola književnosti uopšte, bistre vid, manje je važno da li ta vlažnost potiče od onoga sto zovemo suzom radosnicom ili žalosnicom. U priči 'Slučaj u Balkanskoj ulici' od te ulice stvarate zanimljivu metaforu?
- To je priča o čoveku koji mesecima, iz svog stana na Terazijama, Balkanskom odlazi do glavne železničke stanice u Beogradu i pokušava da kupi kartu do Beograda. Priča se bavi poslednjim danom, onim satom kada on kreće sa železničke stanice, najzad dobivši željenu kartu, i odlazi kući da se spremi za veliki put. A Balkanska ulica je zapravo metafora o našoj zemlji i o našoj naciji; u njoj je puno odlazaka, dolazaka, silaženja, uzlaženja, uspona i padova u stalnim menama. Čak mi se čini da se ljudi, kada prolaze tom ulicom, ne mimoilaze već prolaze jedni kroz druge. To je ulica u kojoj je spojeno staro i novo; od prodavca kapa, mislim da se jedna od tih radnji zove 'Kapa Rade', do butika inostranih, zasenjujućih imena. Često sam u Balkanskoj čitao natpise radnji pronalazivši u njima neku novu dimenziju. Recimo?
- Recimo, jedan od tih natpisa glasi: 'Pedikir, manikir, solarijum' a odmah iza njega stoji: 'Radnja za bojenje i čišćenje kože’’, pa se tako može shvatiti da i za čoveka važi ova vrsta usluge: bojenje i čišćenje kože. A možda u pojedinim slučajevima to tako zaista i jeste (smeh). Tatjana Nježić
