Izvor: Blic, 03.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisci moraju da poštuju čitaoce
Pisci moraju da poštuju čitaoce
- Ljiljana je ovom knjigom prinijela Svetoj Petki i Hristu Bogu srce i um kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar - piše u posveti, unutar romana 'Petkana', vladika Amfilohije. Zato prvo pitanje upućeno Liljani Habjanović Đurović, čiji je novi roman prodat u celom tiražu (3.000) za samo šest dana trajanja Sajma knjiga u Beogradu, glasi:
Otkud posveta vladike u knjizi?
- Da ne bih napravila neku kanonsku grešku pišući >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o gotovo nepoznatom životu Svetice, zamolila sam vladiku Amfilohija da rukopis pročita. Odgovor Vladike poklopio se sa molitvom koju izgovaram svako veče: 'Daj mi da moja reč bude kao krin'. Da li to znači da ste vernik?
- Da. Drugačije ovakva knjiga ne bi mogla biti napisana. I nije vas bilo strah da pišete o svetiteljki koja je četrdeset godina provela u pustinji?
- Da. Bio je to veliki problem za mene kao pisca koji piše komunikativne knjige. Trebalo je njen isposnički život pretočiti u štivo svima blisko, jer Svetu Petku svi veoma poštuju, a da pri tom ne izneverim njen lik. Zato sam se prethodno pripremila čitajući pre svega istorije Vizantije... Ipak mislim da sam sve vreme bila višom rukom vođena.
Kako se postaje tiražni pisac? - Uz pomoć Božju. Nikad ne polazim od toga da će ono što pišem biti bestseler, jer naprosto ne znam da li će se dopasti publici. A kako su kritičari primili vašu novu knjigu?
- Malo je vremana prošlo da bih znala. Ne verujem da ju je iko još pročitao.
Da li mislite da vas kritičari i pisci dovoljno uvažavaju?
- Nikad ne razmišljam u tim kategorijama. Nisam sujetna. I ne mislim da kritičari treba da me uvažavaju zato što me čitaoci vole. Ali mislim da pisci treba da poštuju čitaoce. Kao što bih i ja poštovala da im se više dopadne neka druga knjiga. U krajnoj liniji svi književnici pišu za čitaoce. Jer, da nije tako, čitao bi ih samo uzak krug istomišljenika. Da li je vašem uspehu doprinela svojevremeno velika reklama, na primer za 'Paunovo pero' koje se nalazilo čak i na bilbordima?
- Reklama je potrebna, ali nije dovoljna. Evo sada će i 'Petkana' biti na bilbordima. Na sličan način reklamiran je i roman 'Ana Marija me nije volela', iako je objavljen 1991. godine kada uopšte nije bilo popularno pisati protiv rata, protiv mržnje i nacionalne netrpeljivosti. Ali, dejstvo reklame završava se onog trenutka kada čitalac uzme knigu u ruke. Tada može da kaže sebi i drugima da ga je reklama prevarila, ili da je preporuči i kupuje na poklon. Znate li ko je vaša publika’
- Posebno posle romana 'Petkana', ne bih rekla da je moja publika pretežno ženska. Desilo mi se sad na Sajmu da me je jedna žena zamolila da napišem posvetu za njenog muža jer on voli da me čita. Sa romanom 'Petkana' pojavljuje se i druga grupa čitalaca koja mi je rekla da knjigu kupuje zbog teme. To jest zbog duhovnosti. Na jednom mestu u vašem romanu Sveta Petka izgovara: 'Čoveku se ne može ništa dati, a da mu se ne oduzme nešto drugo'. Šta vama donosi pisanje, a šta vam oduzima?
- Uvek postoji ravnoteža u životu. Velike radosti plaćamo neprijatnostima. Zato može da se kaže da je sreća trenutak između dva bola, odnosno da je bol trenutak između dve sreće. To je ono Njegoševo 'Čašu meda još niko ne popi, dok je čašom žuči ne zagrči'. Koja vas hrišćanska vrlina vodi u životu?
- Vrhunska hrišćanska vrlina je ljubav, čak i prema neprijteljima svojim, ali do nje je najteže doći. Mene u životu vodi to da ne činim zlo drugima. Trudim se da činim dobro, i ne čekam da mi to drugi traži. Imate li utisak da su vama nekad činili zlo?
- Svakome se to dešava, pa i meni. Da li im tada vraćate istom merom?
- Nikako. Ni kad sam pišući u 'Dugi'o pljački naroda preko Dafiment banke doživela medijsku harangu. Učinila sam to čista srca. Usledila su tri sudska procesa od tri partije, koja su godinama trajala, a da me nije štitilo ni staro ni novo undruženje novinara, ni kolege pisci. A bila sam već poznata preko 'Ženskog rodoslova' kada su me usred noći privodili. Branile su me jedino štediše 'Dafiment banke'. I osuđena sam, doduše uslovno, uz olakšavajuću okonost što sam majka maloletnog deteta. Tada sam shvatila da onaj ko se bavi javnim poslom, mora da podnese i nepravdu, čak i laži. Svako svoj obraz nosi, a čitaoci su ti koji procenjuju. Da li je tačno da niste član nijednog udruženja književnika?
- Tačno je. Onda kad mi je kao mladom piscu to bilo potrebno, i kada sam napisala molbu, niko mi na nju nije odgovorio. Osam godina kasnije su me sami zvali, ali tada mi članstvo više nije bilo potrebno. Kako komentarišete izreku jednom novinar uvek novinar?
- Bar nekoliko puta godišnje padne mi na pamet da osmislim svoju novinu. I o čemu biste kao novinar pisali?
- O onome što ljude spaja, a ne o onome što ih deli. Mislim da su moje knjige dokaz da je ljudima dosta politike, nasilja, deoba..., da žele više duhovnosti u svom životu. Sve plemenite ideje 20. veka mislim da su propale zbog toga što su polazile od toga da treba menjati druge a ne sebe. A tome nas uči i vera. Da li zaspite svako veče mirne savesti?
- Uglavnom. Desi mi se da se ponekad pitam da li sam pogrešila u nekoj pomisli. Kao što piše u 'Petkani' i kao što nas uči hrišćanstvo, prvi greh je ružna pomisao. Ponekad se pitam da li sam se ogrešila zato što sam bila malodušna, zato što sam sebi rekla: Bože, ja više ne mogu. Čovek na to nema pravo. A zbog čega se dešava da sebi kažete: Bože, ja više ne mogu? Zar vas ne čini zadovoljnim što imate vaše čitaoce, porodicu?
- Nijedan život nije lagodan u tolikoj meri. Svako pa i ja ima trenutke bola, straha, neizvesnosti. Zbog čega osećate neizvesnost?
- Zbog svake nove knjige koju pišem, na primer. Ko vam najviše pomaže u takvim trenucima?
- U mom životu postoje tri stuba: moja vera, moje pisanje i moja porodica. Milena Marjanović
