Izvor: Blic, 09.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisanje kao krik
Pisanje kao krik
Spremna sam da volim, i zato ću umreti. Tako je Ruža zaključila svoj dan. Usred svega što joj se dogodilo, usred svih njenih sećanja, ipak je u tom poslednjem danu prepoznala želju, jednu jedinu želju, pravu, koja nije paranoična obmana poput dosadašnjih - napisao je Jovica Aćin u knjizi 'Ko hoće da voli mora da umre' ('Stylos') koja je nagrađena priznanjem 'Todor Manojlović'. Prisetimo se, reč je o nagradi koju dodeljuje opština i biblioteka u Zrenjeninu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za moderan umetnički senzibilitet.
Govoreći o tome šta mu ova nagrada znači Aćin kaže:
'Znači mi mnogo samim tim što sam Todora poznavao i zato što je reč o priznanju za moderan lirski senzibilitet prepoznat u mojoj knjizi 'Ko hoće da voli mora da umre', u kojoj pokušavam da, nekim svojim načinom, odgovorim na ono što se dešava oko nas u stvarnosti.'
A šta je to što se iz vašeg ugla dešava?
- Ponekad su te priče morbidne, ali to bi se moglo uporediti sa nekim crnim humorom. U svakoj priči postoji lik po imenu Ruža, međutim to nikada nije isti lik. One prolaze kroz razne stvarnosne, svakodnevne, naizgled obične situacije. Sam naslov, naravno, ne treba shvatati doslovno. Više kao opredeljenje - moraš biti spreman da umreš da bi zadržao ljubav. Čak mislim da je diskutabilna teza o gubitku slobode u ljubavi. Meni je stalo do ljubavi, ona je veoma značajna u našem životu. Ali, ljubav je daleko širi i sveobuhvatniji fenomen od muško-ženskog odnosa. Ljubav treba shvatiti kao princip življenja. U ovoj knjizi se ljubav javlja u različitim obličjima. Recimo, događajima vezanim za koncentracione logore ili za poslednje ratove na ovim prostorima. Odnosno, tretiram problem da li jedna tragedija ima kraja, pa i ova naša.
Pa, ima li?
- Bilo bi strašno da je tragedija beskonačna. Bila bi to neka večita katastrofa koju živimo. Tragedija, bar što se tiče mene i ljudi koji hoće da vole, mora da ima kraja. Uzmimo samo ovaj rat koji ne znamo zašto se vodi, odnosno ne vodi se zbog onoga o čemu se na sva usta priča; ili ovi naši ratovi. Teško bi bilo izdržati takav život bez uverenja da tragedija ima kraja.
Hoćete da kažete kako se ljubav se suprotstavlja tragediji?- Hoću da kažem kako mora postojati simpatija među ljudima, odnosno prijateljstvo. Ono je pomalo izgubljena kategorija, a tako nam je potrebna čak i u političkom i društvenom smislu.
Može li malo konkretnije?
- Recimo, ne treba da plačemo za bivšom Jugoslavijom. Boli me, naravno, to rasturanje pojedinačnih života u opštem raspadu države. Ne moramo da budemo i nećemo više biti zajedno ali treba da postoji izvesna politika prijateljstva. Prijateljstvo je, rekao bih, velika koncepcija ljudske zajednice. Prijateljstvo između dva čoveka, dve porodice, ljudskih zajednica, među državama. To prijateljstvo treba održavati, jer to je jedini način da razmontiramo, figurativno rečeno, minska polja koja postoje. Možda vam sve ovo što govorim zvuči čudno, ali verujte mi da je danas kada prašti municija na sve strane posebno važno govoriti o tome. Ono nam treba bez obzira koje smo vere, nacije, koje su nam ljubavi. Prijateljstvo podrazumeva razliku među nama, kao i ljubav. Pisao sam o tome i u ovoj knjizi za koju bih voleo da čitalac pomisli: 'Da je nisam pročitao prilično bih propustio'.
Priča o prijateljstvu zvuči lepo i privlačno, ali koliko je moguća u postojećem društvenom trenutku?
- Bez ikakve patetike, svaka pozitivna emocija, a prijateljstvo to jeste, pomoći će čoveku da preživi i najteži trenutak. Taj postojeći trenutak o kome govorite i jeste tema mog pripovedanja. Zaključak je takav da čak i kada je kraj mračan nade uvek ima. Vidite, sve što radimo utiče, pre svega, na nas same . Ako postoje srećni krajevi, što ne treba doslovno shvatiti, onda se oni ogledaju u uravnotežavanju odnosa između života i smrti. Jer, tragedija nastaje onog trenutka kada se ta ravnoteža poremeti.
Ne živimo li mi već dosta dugo u premećenoj ravnoteži?
- Nismo postali poznati pa bogatstvu - siromašni smo, nismo po politici - još uvek smo u korenima demokratije, ali smo poznati po mafiji, pljačkama. U tom pogledu smo svetska zemlja. Ironično rečeno, bar po nečemu. Ovo što se dešava bilo koji vrhunski umetnik teško može da predstavi. Možda najviše šanse ima obična ljudska priča. Jer priča, a samim tim i pisanje, jeste iskonski krik postojanja. I tu možemo zatvoriti krug jer stvaralaštvo dolazi iz principa nade, prijateljstva i ljubavi kao načina gledanja na stvari. Tatjana Nježić
