Izvor: Blic, 12.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pisac nije intelektualac
Pisac nije intelektualac
Pre nekoliko dana izdavačka kuća 'Stubovi kulture' i Ambasada Sjedinjenih Američkih Država organizovale su književno veče na kome je dobitnik najprestižnije američke nagrade za literaturu, Pulicerove nagrade, Robert Olen Batler održao predavanje na temu 'Književni život jednog američkog autora'. Ovaj vrstan pripovedač koji to postaje nakon učešća u Vijetnamskom rata, piše i članke za američke magazine, kao i scenarije za holivudsku filmsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << industriju. Kao autor, sagovornik 'Blica' Robert Batler, uvršćen je u izdanje 'Najboljih američkih kratkih priča', a trenutno je direktor i predavač u programu kreativnog pisanja Državnog univerziteta u Talasi na Floridi.
Da li je, po vašem mišljenju, napad terorista na STC u Njujorku, 11. septembra 2000, uticao na američku literaturu?
- Kao što je veliki britanski pripovedač Grem Grin rekao jednom - svi dobri pisci imaju 'loše pamćenje'. Ono što zaboravljaju dodatno đubri kompost njihove imaginacije. Mislim, dakle, da mnogi pisci još nisu dovoljno 'zaboravili' događaj da bi pisali o njemu. Probudimo se i gledamo na televiziji kako taj avion probija zgradu. Scena se stalno reprizira i najjači uticaj te 'informacije' malo ima sa 'internacionalnom' ili 'svetskom politikom', 'belim terorizmom' ili 'unutrašnjom bezbednošću'. Vidimo scenu koja nas suočava sa našom pojedinačnom smrtnošću. To je nešto univerzalno, nešto s čime se ljudi milenijumima suočavaju a otkad ima i pisaca i oni. Osećamo nesigurnost 'našeg mesta' na ovom svetu, a ne da je naše 'nacionalno-sigurnosno' biće ugroženo. Ima 240 miliona individua u SAD koje su se tog dana direktno suočile sa usudom smrti.
Šta je sa uticajem u smislu da je taj događaj, eventualno, postavio jak zahtev za 'politički korektnom' literaturom, što se desilo kad je reč o muzici ili filmu?
- Ne, takve vrste cenzure nije bilo. Znam da ste i vi prošli kroz period određen tragičnim događajem koji je bio opravdanje za neke oblike cenzure i da osećate, kao i ja, osetljivost tog pitanja. Nismo prošli kroz period ozbiljne cenzure ili zahteva za, kako kažete, politički podobnim pisanjem.
Pišete i tekstove koji nisu fikcija, pa i scenarije, baš ste se angažovali u Holivudu!? Mnogim piscima bi to bilo ispod časti!
- Nije to 'ispod mog nivoa', niti 'na mom nivou'. Prosto se razbolim kad pišem takvu vrstu tekstova, mrzim da pišem nonfikšn. Ne volim da ulazim u sopstveni racio kad je proces pisanja toliko duboko povezan sa nesvesnim. Ono što sam shvatio kao predavač jeste da moram baš svakom studentu koji dođe na univerzitet da objasnim kako umetnost ne dolazi iz 'mozga'… Pisac definitivno nije i ne treba da bude intelektualac. Naravno, ne bih mogao da poistovetim moj umetnički kapacitet sa pisanjem scenarija za film, mada sam radio sa Sidni Polakom, dvaput, recimo, upravo radim sa Redfordom, 'raspisujem' kroki jednog scenarija. Kad pišem scenarija, dakle, stvar je potpuno obrnuta jer mogu da uključim i polje nesvesnog iz koga pisac najviše crpe.
Profesor ste kreativnog pisanja? Kako nekog uopšte naučiti da barata nesvesnim?
- Naravno ne mogu ih naučiti 'nesvesnom', ali učim studente da traže imaginaciju, da ne koriste ideje za kratke priče, niti svoje literarno znanje, nego da tragaju u sebi. Umetnost dolazi iz sveta snova.
Mada ste dobili najprestižniju književnu nagradu Amerike nije vam ni danas lako da objavite knjigu na tržištu! Dali ste i primer za to!?
- Nakon Pulicerove nagrade objavio sam još nekoliko knjiga koje su imale odličnu kritiku i bile dovoljno uspešno prodavane. Ali kad sam napisao jedanaestu, koju sam smatrao dotad najboljom, prošla je kroz ruke sedamnaest izdavača i svi su je osim jednog odbili. Bila je to neobična knjiga pomešane naučne fantastike i klasične literture, uobličena kao pripovetka, sastavljena od petnaest kratkih priča. Jedan od onih koji su je odbili obrazložio je da i pored toga što mu se knjiga dopada i smatra je značajnom da joj ni zarez ne bi izmenio, nije mogao da je objavi nakon konsultacija, što je u Americi obavezno, sa prodavcima. Nisu znali na koju policu da stave taj žanrovski konglomerat, nisu znali kako da je prodaju.
Upotrebljavate i termin 'bljuzga fajlovi' kad govorite o američkom tržištu?
- Kad je reč o hijerarhiji u američkoj izdavačkoj industriji, smatram da je uloga 'pretčitača', literarnih agenata, velika. Knjige koje pisci šalju direktno mejnstrim izdavačima mogu biti teška 'bljuzga', ono što ostane mesecima nakon obilnog snega. Imamo puno dobrih agenta koji pokušavaju da prodaju istinski književni rad ali i njima diktat tržišta komplikuje posao. Milorad Pavlović
Monika i Linda krive za rat u Iraku
Da li ste bili pod uticajem bitničkih i hipi ideja pre nego što ćete otići u Vijetnamski rat, 1968?
- Otišao sam u rat, naravno, pomešanih osećanja. Bio sam pod uticajem bitnika i hipija, sigurno, i uvek se zalagao baš u duhu te tradicije za razvijenu individualnost, za čovekov lični poduhvat. Ničega, posebno kad je reč o politici, nema bez te dimenzije - ličnog. Recimo, dve žene, Monika Luinski i Linda Trip, koje se zapravo ne poznaju, ali poverljivo ćaskaju uz kafu, dovele su do rata u Iraku. Jednoj se desi nešto u vezi s 'romantičnim životom', ispriča 'prijateljici', ova prekrši pravilo i razglasi događaj i kao rezultat imamo rat. Da Linda nije izdala Monikino poverenje, Bil Klinton ne bi bio izložen optužbama, Al Gor bi postao predsednik a čini mi se da se on ne bi odlučio za rat.
