Izvor: Blic, 22.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pijanista nežnog srca koji 'jede' klavir
Pijanista nežnog srca koji 'jede' klavir Sutra uveče u dvorani zadužbine Ilije M. Kolarca nakon sedam godina ponovo će svirati, sada sa planetarnom reputacijom, pijanista Bojan Zulfikarpašić. Rođen je 1968. u muzičkoj porodici. Sa pet godina, između dva kućna instrumenta izabrao je klavir prepustivši gitaru bratu. Kao osamnaestogodišnjak, nakon iskustva sa fussion džezom, dobija stipendiju za usavršavanje u Americi. Studira klavir na Univerzitetu u Mičigenu, a potom 1988. godine >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << odlazi u Francusku. U gradu svetlosti zasnovao je porodicu i utemeljio karijeru. A u rodni Beograd dolazio je i koncertirao u više navrata. Početkom devedesetih, jedan od njegovih pariskih profesora okarakterisao ga je kao ćutljivog pijanistu lavljeg srca. Prve godine u prestonici tzv. svetske muzike doprinosi euforično-boemskoj atmosferi pariskih klubova i barova u kojima nastupa sa gitaristom Noelom Akšoteom. Upravo početkom devedesetih započeo je i saradnju sa vodećim francuskim džezerima poput Mišel Portala ili Luj Sklavisa, zatim svirao sa velikim imenima kao što su Aldo Romano, Dejv Libman Bil Hart i drugi, nastupo na prestižnim festivalima širom Evrope, osvojio nekoliko važnih nagrada u Francuskoj, postao predavač klavira na školama koje je nekada pohađao, pravio muziku za film...Sa sve više uspeha Bojan Zulfikarpašić predvodi i sopstveni kvartet, a radi lakšeg izgovora njegovo ime je skraćeno na Bojan Z. Avangardni krugovi Pariza brujali su i bruje pričom o momku koji koristi klavir kao udaraljke, ima sa instrumentom skoro telesni kontakt - 'pojede' klavir tokom koncerta. Kritičari uočavaju izraženu umetničku pronicljivost, sklonost eksperimentu i originalnu melodičnost kompleksnih ritmova koji izlaze iz rezonantne kutije Bojanovog klavira. Dijalog džeza i melodija balkanskog i afričkog podneblja obeležiće Zulfikarpašićev meteorski prelaz od andergraund klubova ka elitnoj francuskoj džez sceni, nosačima zvuka i halama, proboj na muzičko tržište formirano na trgovima Pariza 1989. tokom velikih koncerata povodom obeležavanja dvestogodišnjice Francuske revolucije i Povelje o pravima čoveka. Novi album, 'Soloobsession', koji sutra predstavlja beogradskoj publici, zadržava neke od njegovih 'opsesivnih« tema,('Multi Don Kulti' ili 'Zulfikar - Paša'), uz obrade Sonija Rolinsa, Orneta Kolmana, Anrija Teksijea i makedonske 'Uči me majko, karaj me'.
Po završetku konferencije za novinare u Francuskom kulturnom centru, Bojan Zulfikarpašić je ekskluzivno za 'Blic' odgovorio na nekoliko pitanja.
Zašto je bitno početi u Parizu?
- Imam veliku koncertnu aktivnost u Francuskoj i van nje. Čini mi se kao da retko sviram u Parizu jer, dok sam ranije nastupao u manjim klupskim prostorima, sada su to veće koncertne sale. Čim postoji interes javnosti za umetnika njegova je obaveza da odgovori tome, a ne da taj interes posmatra samo kao 'uspeh na tržištu'. Bitno je da čovek svira u Parizu jer tamo je srž publike i kritike. Setim se toga često u autobusima, avionima i vozovima dok putujem svetom. Kako objašnjavate uspeh koji ste postigli, ne samo u Evropi?
- Logično je da sam napravio džez krosover ka muzici podneblja kome pripadam. Dolazeći u Francusku ona je bila moj kulturni bagaž, nešto što nosim uvek sa sobom. Ali, taj moj prtljag izmešao se sa kulturnim prtljagom mnogih drugih muzičara sa kojima sam radio. Pariz je centar svetske muzike jer raznolike etničke zajednice koegzistiraju mešajući se sa Francuzima, utapajući kulturnu tradiciju pa i običaje u već postojeći životni i muzički korpus. S kim ste sarađivali?
- Godinama sarađujem sa ljudima poreklom iz Alžira i ostalih zemalja Magreba, ili sa onima iz Kameruna, učim od njih kao što se i oni uče svemu što ja sobom donosim. Sve je to u funkciji ideje da ono što zovemo novom, originalnom muzikom, novom posebno kad je reč o njenoj energiji, postane živa smeša zvukova današnjice i muzičkih pristupa iz daleke prošlosti.
Sa kakvim osećanjima ćete nakon šest godina izaći pred beogradsku publiku i da li će koncert biti verna replika studijskog CD zapisa 'Solopsesija'?
- Ovde postoji vrlo jak muzički identitet ali, naravno, to nije dovoljno. Postoje izražene umetničke individualnosti kao Hadžimanov ili Trkulja ali i ostali bi trebalo da se potrude da naprave raznoliku scenu koja je uvek znak zdravlja jedne muzičke sredine. Trebalo bi doći do 'žive scene' sa puno ljudi koji mešaju svoje ideje, a ne da se rasipaju po inostranstvu. Kad je o koncertu reč, jedino je sigurno da će svirka biti bazirana na kompozicijama sa albuma, mislim početak i kraj kompozicija sigurno će bitu isti.
