Izvor: Politika, 04.Feb.2012, 01:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pevaj, brate
Sve što ima prefiks nacionalno ovde se pre ili kasnije izrodi u nacionalnu sramotu. Stoga nije nimalo neobično što se to dogodilo sa takozvanim nacionalnim penzijama
Nagrađivanje u kulturi (prevashodno u sferi književnosti) pratim kao posmatrač, ili kao član raznih žirija i u njemu učestvujem tri i po decenije. Nisam sklona da instituciju nagrađivanja paušalno napadam (ako pogledamo spiskove laureata nekih značajnih dugogodišnjih nagrada, videćemo da su, uz manje ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << više promašaja koji se s distance sve jasnije uočavaju kao političko, ideološko, klanovsko, prijateljsko odlučivanje, većinski nagrađivani značajni autori i nesporne vrednosti). Još sam nesklonija da u nagrađivanju vidim presudan i konačan oblik vrednovanja, posebno u našoj sredini: zatvorenoj, strastveno podeljenoj, skromnoj u znanjima i nesigurnoj u tvorbi iole pouzdane vrednosne lestvice. Toliko se autocenzure nataložilo u glavama naših arbitara, da oni i danas samoinicijativno kalkulišu sa željama i potrebama vlasti, i kada im ova ne nameće podobne stvaraoce, jer su joj stvaraoci po sebi poslednja briga u trci za partijskim sponzorima i biračkom masom.
Prošla su srećom, ajhenbaumovski rečeno, vremena kada je istorija literature bila istorija smene generala. Ali kraj jedne neslavne epohe ne znači da će je automatski zameniti bolja, pravednija i slobodnija. Svedoci smo da su je zamenila, na nesreću kulture ali i naroda koji nema kapacitete da to shvati kao ozbiljan problem, vremena pretumbanih, pogubljenih, naopakih „kriterijuma”, posvemašnjeg udvaranja populizmu i primitivizmu, trke za umnoženim i devalviranim nagradama, senzacionalističkom medijskim pažnjom i sumnjivom petominutnom slavom. Pod kulturom se više ne podrazumeva otkrivalački i minuciozni rad u tišini, već javno samohvalisanje i neukusno dodvoravanje tzv. publici kao potencijalnim kupcima robe široke potrošnje.
Šta danas, u nemilosrdnoj komercijalizaciji svega, pa i duhovnih tvorevina, i istovremenoj svirepoj pauperizaciji najširih slojeva društva, u klimi ravnodušnosti ili odbojnosti prema elitnim umetničkim vrednostima, u vakuumu koji je usisao i ono malo kompetentnih i nepotkupljivih kritičara, u medijskom gluvilu za sve što nije politika, ekonomija, estrada, rijaliti šou, skandal, uopšte očekujemo od kulture? Naravno da će uvek biti retkih koji će posvetiti koju godinu života pisanju ozbiljne knjige ili nekoj drugoj umetnosti, ali šta oni imaju s ovim i ovakvim društvom i ono s njima? Ko ovde i kome uopšte za bilo šta odgovara, pa i za rđavu ili nepostojeću kulturnu politiku, za promašeno ili valjano nagrađivanje, za hvalospeve koještarijama i prećutkivanje valjanih poduhvata, za finansiranje prigodnih i podobnih ili odbijanje kapitalnih projekata, za odabir dela ili stvaralaca koji će nas predstavljati na svetskim kulturnim prostorima itd?
U državi koja ne ume, neće, ne sme ili ne želi da kažnjava čak ni najteže prestupnike, naročito takve (ubice, lopove, silovatelje, pedofile i zločince svih fela), luksuz je i mazohizam razgovarati na temu kako nagrađujemo umetnike i da li smo onomad odali društveno priznanje Petru ili Pavlu. Iz godine u godinu, a danas su državni gafovi i autogolovi postali merljivi već i danima, i satima, vlast i društvo i njegove institucije (naravno da ove apstrakcije čine pojedinci) imaju sve manje moralnog kredibiliteta i objektivne snage i da kažnjavaju i da nagrađuju. Kazna i nagrada proističu iz sistema vrednosti i u krajnjoj su liniji moralni čin. Zato i ne funkcionišu tamo gde nema vrednosnog sistema i morala. Čast pojedinačnim izuzecima koji postoje tek da potvrde pravilo.
Sve što ima prefiks nacionalno ovde se pre ili kasnije izrodi u nacionalnu sramotu. Stoga nije nimalo neobično što se to dogodilo s tzv. nacionalnim penzijama, tužnim i sramotnim primerom iskrivljavanja i preinačavanja jedne dobre ideje u cirkus i ponižavanje stvaralaca iz državnog epicentra: resornog ministarstva i vlade. Dovedena do apsurda, ovo je zapravo otrežnjujuća priča koja jasno pokazuje za koje se kriterijume i kakav sistem vrednosti država Srbija opredelila. Pevaj, brate, i status zaslužnog umetnika koji je doprineo vrhunskim kulturnim dostignućima ti ne gine!
*Književnik
Ljiljana Šop
objavljeno: 04.02.2012
