Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 15:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Petričić: Olovka najdraža igračka
Njegova sposobnost da crtežom pronikne u srž teksta, pojave ili lika, učinili su da od ilustratora i karikaturiste bude promovisan u „karakteristu” koji poslednje dve decenije živi u Kanadi
Zgasli svetionik, kojim je Dušan Petričić nedavno u „Politici” obeležio smrt poznatog humaniste i stručnjaka za međunarodno pravo, profesora dr Vojina Dimitrijevića, jedan je od najboljih primera kako jednostavan crtež, može nepogrešivo da pogodi suštinu.
Upravo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ovo umeće je proslavilo srpsko-kanadskog ilustratora i karikaturistu, u čijim „likovnim komentarima” naše svakodnevice redovno mogu da uživaju i čitaoci najstarijih novina na Balkanu. Neki od njih, oni srednje generacije, imali su tu sreću i zadovoljstvo da uz Petričićeve duhovite, vedre crteže i odrastaju.
Sticajem okolnosti, posle malih Jugoslovena i kanadski mališani su stekli priliku da ulepšaju svoje detinjstvo posredstvom njegovih radova, kad se Petričić pre dve decenije trajno nastanio u Torontu.
– Celog života sam ulagao ogroman napor i izuzetnu energiju da složen i ozbiljan svet u kojem živimo predstavim na jednostavan i detinjast način. Ja sebi ličim na onu moju davnu karikaturu o Sizifu, zapravo, na oba lika sa te karikature: i onoga koji gura kamen uzbrdo, i onoga ko ga kotrlja nizbrdo. Težak zadatak sa, naizgled, lakim rešenjem. Svaki dan koji sam proveo u Kanadi iznova je potvrđivao ovu moju konstataciju – kaže Petričić.
Rođen 1946. u Zemunu, odrastao je, studirao i profesionalno se kalio u Jugoslaviji, da bi zatim objavljivao (i pobirao nagrade) širom sveta.
Iz beogradskog perioda Petričićevog opusa (1965–1991), ostao je veliki broj grafičkih rešenja, od oprema za dečje knjige, plakate i kalendare, preko karikatura i ilustracija objavljivanih u „Večernjim novostima”, „Književnim novinama”, „Vidicima”, NIN-u, „Ekonomskoj politici”, „Poletarcu”, „Kekecu“… do crteža za animirane filmove, pozorišne kostimografije i špica ili scenografija za televizijske emisije, a kao koautor ili ilustrator kreirao je tridesetak knjiga za decu koje su objavljene na prostoru bivše Jugoslavije i u Severnoj Americi.
Nakon odlaska u Kanadu 1993. počeo je ili pojačao saradnju sa nekima od najuglednijih svetskih novina i časopisa, kao što su „The New York Times Book Review”, „Wall Street Journal”, „The Toronto Star”, „Scientific American”… Oduševljeni njegovom zadivljujućom sposobnošću da pronikne u srž nekog teksta, pojave ili lika, Petričića su od karikaturiste promovisali u – „karakteristu”, zanimanje izmišljeno da tačnije opiše šta on to, u stvari, radi.
A radio je i družio se mnogim uglednim novinarima, publicistima, piscima, pesnicima, aforističarima, muzičarima, glumcima... Pored ostalih, sa Ljubivojem Ršumovićem, Duškom Radovićem, Džonom Timotijem Bajfordom, Arsenom Dedićem, Draganom Lakovićem i Brankom „Kockicom”.
Nadaleko su čuvene Petričićeve ilustracije za Ršumovu knjigu „Još nam samo ale fale” i za publikaciju „Beograd i Beograđani”, na kojoj je, u promociji srpske prestonice, sarađivao sa Duškom Radovićem. Istim povodom je 1983. godine Petričić nacrtao i svoj neprevaziđeni „ekološki” poster „Bitka za Beograd”, na kojem „plavi” ugrožavaju a „crveni” spasavaju grad od buke, zagađenja, ružnoće… Četvrt veka kasnije, likovi sa postera su postali deo istoimene kolekcije suvenira u „Beogradskom izlogu” Kulturnog centra Beograda.
– Bilo je lepo i uzbudljivo sarađivati sa ljudima čija je uloga bila nemerljiva u odrastanju tolikih generacija. Posle mnogo godina, Ršum i ja ponovo radimo knjigu zajedno na „Vidovitim pričama” u izdanju „Lagune”. Da nastavimo tamo gde smo nekada davno stali sa „Alama”, „Nevidljivom pticom” i „Košem” – kaže Petričić.
Među ličnostima koje su na njega posebno uticale Petričić pominje i profesora muzike iz zemunske gimnazije Miletu Sajića koji mu je, kako kaže, prvi „odškrinuo vrata u svet ozbiljne umetnosti” i sjajnog Bogdana Kršića, profesora grafike na Akademiji za primenjene umetnosti, velikog majstora dizajna i ilustracije knjiga.
– Događaj, ili preciznije, niz događaja koji mi je, nažalost, odredio dobar deo života, jeste ono što se zbivalo na ovim prostorima pre dvadeset godina. To me je odvelo u Kanadu i, uprkos izuzetno lepim stvarima koje su mi se dogodile na profesionalnom planu, u dobroj meri zbunilo i rastužilo – kaže naš sagovornik.
Nesuđeni mornar
Da li je još kao dete „znao” da će crtanje biti okosnica njegovog budućeg života?
– Od malih nogu estetika je određivala moja odluke o budućoj profesiji. Sa pet godina čvrsto sam verovao da ću biti mornar ili pop. Mornari su imali prelepe prugaste majice i bele kape sa teget trakama, a pravoslavni sveštenici raznobojne pojaseve, koji su tako zanosno drečali na njihovim crnim mantijama. Kasnije sam otkrio olovku i papir koji me kao najdraža igračka prate do dana današnjeg i ne sećam se bilo kakvih prepreka ili kolebanja na tom uzbudljivom putu između realnosti i mašte – priznaje umetnik.
U opredeljivanju za budući životni poziv nije se mnogo obazirao na mišljenje porodice i okoline, ali se barem potrudio da roditeljima to prenese na najbezbolniji način.
– Otac Ilija je bio predratni i posleratni oficir, vojni pilot, ja volim da kažem avijatičar, pošto taj izraz mnogo tačnije opisuje profesiju kojom se bavio. Majka Nevena je, kako se to kaže, bila domaćica, sa ozbiljnim zadatkom podizanja dva sina, mog starijeg brata Aleksandra i mene. Kako to često biva, starija deca, izložena striktnijem sprovođenju roditeljskih ideja o vaspitanju, opredeljuju se za ozbiljne profesije, inženjere, lekare ili, kao u slučaju mog brata, arhitekte. Ja sam iskoristio za nijansu liberalnije vetrove i šmugnuo u rizične umetničke vode. Zapravo, da ne bih previše sekirao oca i majku, prvo sam se upisao na odsek unutrašnje arhitekture na Akademiji za primenjene umetnosti. To im je verovatno zvučalo ozbiljnije. Već posle mesec dana prebegao sam na grafički odsek i tu diplomirao. Tek tada sam im saopštio čime ću se baviti u životu – priznaje Petričić. Na Grafičkom odseku beogradske Akademije za primenjene umetnosti diplomirao je 1969. godine.
Poziv kojem se posvetio nije mu doneo samo nemerljivo zadovoljstvo i veliku slavu, već i mnogobrojne nagrade (u Beogradu, Skoplju, Montrealu, Torontu, Njujorku, Tokiju, Budimpešti, Amsterdamu, Lajpcigu, Moskvi, Ankari…). Šta on lično smatra svojim najvećim profesionalnim postignućem? Ima li i nekih neispunjenih želja, neostvarenih ideja, skrivenih talenata?
– Nema većeg priznanja od rečenice koju čujem od nekih nepoznatih, odraslih, diskretno osedelih osoba, koje mi ponekad priđu u Torontu ili Beogradu:
„Znate, vi ste mi ulepšali detinjstvo. Odrasla sam (ili odrastao sam) sa vašim crtežima!” Neostvarenih ideja imam mnogo. Ostvarujem ih ili odrađujem kada i kako se okolnosti slože. A ozbiljnost sa kojom sam radio posao kojim se bavim i količina energije i vremena koju sam na to potrošio nisu mi dozvolili luksuz da otkrivam skrivene talente i hobije – priznaje Petričić.
Četvoro dece i šest unučića razlog su da svaki čovek bude srećan, ali za Petričića, kao ilustratora i karikaturistu, to može biti i inspiracija...
– Karikature sam, doduše, počeo da crtam još na Akademiji, ali kad mi se 1968. rodio prvi sin Miloš, nacrtao sam, obeležavajući taj događaj, brkatog oca koji gura kolica sa bebom, na način koji će nedugo posle toga postati moj prepoznatljivi stil u ilustracijama za dečje knjige. Dakle, moja deca su mi bila najdirektnija i najdugotrajnija inspiracija u svemu što sam kreirao za mališane, od knjiga do animiranih špica za televiziju – navodi Petričić.
Njegovi sinovi Miloš i Gordan i kći Irena, kao i njihova deca Lara, Rastko, Andrej, Katarina, Irma i Uroš žive u Beogradu. Gordan se bavi grafičkim dizajnom, što je najbliže očevoj profesiji. Miloš je filmski reditelj, a Irena filmski i televizijski montažer, dakle, i oni su na neki način nasledili umetnički talenat i ljubav prema likovnom izražavanju.
A najmlađa ćerka Mihaila, iz braka sa Draganom Varagić, trenutno radi doktorat iz oblasti engleske i italijanske književnosti u Bolonji, u Italiji, gde je i magistrirala.
Unuci su, primećuje Petričić, još na putu da biraju svoje sklonosti i talente.
„Politički idiotizam” kao inspiracija
Za vrhunskog karikaturistu nije dovoljno da bude duhovit i da ima savršenu tehniku. Mora posedovati i onaj redak „politički nerv” i sposobnost da prepozna pravu stvar...
– Svoje najbolje i najubitačnije političke karikature nacrtao sam onda kad sam bio lično duboko pogođen, povređen, ražalošćen, iznerviran, isprovociran nekim teškim političkim idiotizmom, kojih je, na nesreću svih nas, a na sreću moje profesije, sve više i više. Ne mogu da tvrdim da imam istančani „politički nerv”, ali umem da gledam, precizno da mislim, da razlikujem dobro od lošeg, pametno od glupog, da osećam i da budem logičan. Valjda je to dovoljno – skromno će Petričić, dodajući da upotreba karikature kao ubojitog oružja, naravno, zahteva izvesna pravila fer-pleja. On je uvek vodio računa da ne pređe granicu dobrog ukusa.
Pored umetničkog rada, posvetio se i prosvetnom. Bio je profesor opreme knjige i ilustracije na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti i profesor animacije i ilustracije u Kanadi. Sad predaje dva kursa u „Ontario koledžu za umetnost i dizajn” (OCAD – Ontario College for Art and Design) u Torontu.
– Verujem da je, pored zanata kome ih učim, najvažniji savet koji mogu da dam svojim studentima, da u svom kreativnom radu budu različiti od drugih. Ta različitost je bitan kvalitet koji će ih izdvojiti, pomoći da budu uočeni i pokazati da, pored ostalih osobina, umeju i da misle.
Nažalost, sredina u kojoj živim poslednjih 20 godina ne ohrabruje taj pristup: organizovanom kapitalističkom sistemu odgovara beskrajno more solidnih istih. Što „istijih”! Da svi budu upotrebljivi i zamenljivi – nevoljno primećuje poznati karikaturista.
Pa, kako se onda on snalazi u takvom svetu?
– Tako ja, svojim savetom, štrčim i uporno idem uz nos postojećem obrazovnom modelu, verujući duboko da, iako možda na kratke staze ne pomažem studentima da se brzo i lako uklope u sistem, dugoročno onima koji će preživeti ovo nemilosrdno tržište otkrivam nešto što je neprocenjivo i što se ne meri samo dolarima – smatra Petričić.
Dušan i Duško
Prijateljstvo i saradnja Duška Radovića i Dušana Peričića legendarni su. Duškov duh i danas je uz Dušana, koji to ovako opisuje:
„Namćorasti i stidljivi Duško sigurno je najznačajnija osoba u formiranju mojih profesionalnih, a mogao bih reći i privatnih uverenja. Ni pre ni posle njega nisam sreo nikoga ko bi sa takvom matematičkom preciznošću umeo da formuliše svaku misao ili komentar na pojave koje ga okružuju. A sve je zvučalo tako jednostavno i obično. Naša dugogodišnja saradnja počivala je, pretpostavljam, na istim talasnim dužinama.
Bio je spontan i iskren kao dete. Jednom smo bili na fudbalskoj utakmici, grickali semenke, a on je svaku lepu akciju ili potez na terenu propraćao zvučnim gukanjem i mumlanjem, izrazom čistog i neskrivenog fizičkog uživanja u lepoti igre. Duška odavno nema među nama, a ja ga i dan-danas potpuno logično i prirodno svrstavam među žive! To je jedina osoba čiji odlazak nikada nisam prihvatio kao nešto što je realnost. Ne umem da objasnim taj fenomen.”
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 21.10.2012.
