Izvor: Politika, 21.Avg.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Peti minut totala
Tako bih ja završio film, ali ’oćeš, srpski film bi mogao mnogo da nauči od filmova iz Irana
Toplo vreme može se preživeti ako ste u braku sa erkondišnom. Ja sam u tom braku kao medeni mesec imao trideset filmova iz Irana. Pregledao sam ih za nedelju dana, keve mi.
Sigurno znate da se poslednjih dvadesetak godina filmovi iz Irana carski nagrađuju, čak i oni proizvedeni za vreme šaha, ali i oni kasnije.
Najbolji u Iranu i skoro najbolji u svetu filma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zove se Abas Kiarostami.Dok sam po raznim časopisima, francuskim, nemačkim, engleskim, pronalazio kritike i eseje o filmovima Abasa Kiarostamija, otkrio sam još nekoliko pisaca i režisera iz Irana koji su harali po najvećim festivalima sveta.
Jedan od njih je Monsen Makhmalbaf. On je na svetskim festivalima odneo 20 nagrada. Još lepše, žena Monsena Makhmalbafa, Marzien Meshkini, autor je filma ,,Dan kada sam postala žena”. Priča se nastavlja: njihova ćerka Hana snimila je svoj prvi film ,,Igra ludosti”, dok je njena starija sestra Samira dobila nagradu žirija festivala u Kanu (2000) za film ,,Crna tabla”.
Gledao sam ,,Crnu tablu”. To je film o desetak ljudi koji lutaju po zabitim krajevima Irana. Na leđima nose školske table, baš onakve na kojima smo i mi učili. Ljudi koji nose školske table zaustavljaju usput prolaznike, nude im da ih nauče pisanje slova. Niko neće, svi žure jer na leđima nose velike pakete. Žure da pređu granicu i dospeju do Avganistana. Da tamo prodaju raznu robu, od hleba do cigareta. Među tim ljudima je i jedna žena. Jedan od onih koji nose na leđima školsku tablu predstavlja se mladoj ženi kao učitelj i nudi joj da nauči slova.
Ona to odbija, ali traži muža koji će nju s paketom sigurno prebaciti u Avganistan. Jedan od staraca iz grupe koja beži pristaje da im bude svedok na venčanju, ali to mora da se odvija ovako: on će postaviti školsku tablu između njih da se ne vide kada ih on pita da kažu: „Da”. Oni to učine. Tabla se sklanja. Sada su muž i žena, on sa školskom tablom, ona sa paketom. Granica, vojnici pucaju, školska tabla zaklanja mladu i mladoženju. Najzad, prošli su.
Tako bih ja završio film, ali ’oćeš, srpski film bi mogao mnogo da nauči od filmova iz Irana, samo što ih niko ne prikazuje, čak ni televizije razne. Kada je prešla granicu žena kaže da više ne treba muža. Da, ali tu je starac, ako ih je venčao on po domaćem zakonu mora da ih razvede. Opet je školska tabla između učitelja i žene. Starac ih razvodi. Ona odlazi, on ostaje. Ipak, film ima srećan kraj: učitelj u Avganistanu susreće dečaka koji hoće da nauči prva slova.
Eto kakve je filmove pravila porodica Monsena Makhmalbafa koji je za vreme cara bio četiri godine u zatvoru. Kada je u Iranu pobedila revolucija, pobedila je i cenzura filmova pa je Monsen Makhmalbaf pobegao s porodicom na Zapad.
Režiser Abas Kiarostami nije posle revolucije otišao na Zapad. On je to ovako objasnio: Ako ste posadili drvo u svojoj otadžbini koje dobro rađa i ako ga posadite u nekoj drugoj zemlji taj plod nikada neće biti onako sočan kao u vašoj zemlji.
Za film ,,Ukus trešanja” Kiarostami je dobio nagradu u Kanu.
U ovom filmu jedan čovek srednjih godina vozi kola po gradu, zatim po okolini. Prima stopera, radnika koji mu se žali da nema posla. Čovek za volanom daje predlog radniku kako da zaradi, oho, dosta novca. Šta bi trebalo radnik da uradi za taj novac?
Čovek zaustavlja kola ispod brega, pozove radnika da izađe i onda mu kaže: „Ja ću se ubiti na ovom mestu”. To će biti noću. Tvoja dužnost za velike pare biće da na ovo mesto dođeš sutradan, rano, da poneseš lopatu i da me zakopaš, da imam bilo kakav grob. Radnik na ovu ponudu beži. Još nekoliko pokušaja. Niko neće da čuje predlog čoveka za volanom. Čovek koji hoće da se ubije sedi ispod velikih bagera koji kopaju i rasipaju zemlju. Gleda, mi očekujemo da će se poturiti ispod bagera koji baca tone zemlje. Baš kad sam pomislio da će za čoveka za volanom to biti idealno samoubistvo, jok, Kiarostami naglo prekida kadar i prikazuje sada zelenu livadu s nekoliko vojnika koji se šetaju dok ih prati snažna muzika džeza i solo truba Luja Armstronga. Eto, to je kraj filma ,,Ukus trešanja”.
U novom filmu ,,Krupni plan” Kiarostami priča kako snima film u nekom zabitom selu u Iranu. Svi glumci su statisti iz sela. Na kastingu, stotinak devojaka, dobro pokrivenih crnim velovima, čekaju da ih režiser odabere. Za glavne uloge izabrani su mladić i devojka koji su, u filmu, zaljubljeni jedno u drugo. Ali posle snimanja njihovi odnosi su takvi da on voli nju, a ona njega ne voli. Kiarostami uzima njihov odnos u stvarnosti. Snima finale filma ovako: vidimo totale pejzaža u kome vijuga uzani put i vodi u šumu. Kadar se ne prekida, devojka ide li ide, minut, dva, u trećem minutu filma u kadru se pojavljuje mladić i vidi kako devojka zalazi u šumu. Vidi je jer devojka ima belu jaknu. Total traje, ona će nestati ali mladić u totalu potrči za devojkom, i to traje dok je ne stigne, priđe devojci, total se ne prekida ali se lepo vidi kako devojka mladiću odmahne rukom i nestaje u šumi. Kadar i dalje traje, već je peti minut totala, mladić se iz šume polako vraća, to traje do mesta odakle je u totalu video devojku, Kraj, pet minuta kadra.
Kada se ovaj moj tekst pojavi u ,,Politici”, tog dana u podne, u holu zgrade, prvim znatiželjnicima pokloniću ova tri filma: ,,Crnu tablu”, ,,Ukus trešanja” i ,,Krupni plan”.
Puriša Đorđević
objavljeno: 22.08.2012.
